Lobiranje

Prema rečniku Websters Dictionnary, lobiranje je obraćanje članovima parlamenta u nameri da se utiče na zakonodavstvo. Prema advokatu T. Lefebiru, lobirati ne znači samo uticati, već pre svega analizirati i shvatiti problem, kako bi onima koji odlučuju, objasnili suštinu i posledice. Enciklopedija Britannica defi niše lobiranje kao svaki pokušaj grupe ili pojedinaca da utiče na odluke vlade.

Wikipedia definiše lobiranje kao "usklađeni rad usmeren na postizanje određenog cilja najčešće kod organa vlade ili izabranog funkcionera. Sastoji se od privatnog nagovaranja predstavnika zakonodavne vlasti, javnih akcija (npr. masovnih demonstracija) ili kombinacije privatnih i javnih akcija (npr. podstaći birače da se obrate svojim predstavnicima u skupštini). Donorsforum.org definiše lobiranje kao "...pokušavanje da se ubede pripadnici zakonodavne vlasti da donesu propise koji podržavaju stvar za koju se lobira ili, zavisno od potreba, da se odbace ili ukinu predlozi propisa ili propisi koji ne podržavaju stvar za koju se lobira".

Prema rečniku Websters Dictionnary, lobiranje je obraćanje članovima parlamenta u nameri da se utiče na zakonodavstvo. Prema advokatu T. Lefebiru, lobirati ne znači samo uticati, već pre svega analizirati i shvatiti problem, kako bi onima koji odlučuju, objasnili suštinu i posledice. Enciklopedija Britannica defi niše lobiranje kao svaki pokušaj grupe ili pojedinaca da utiče na odluke vlade. Izraz je nastao u pokušajima da se utiče na glasove zakonodavaca u XIX veku, najčešće u predvorju ( engleski lobby) ispred skupštinske odaje u kojoj se glasalo. Taj pokušaj može biti direktan apel onima koji donose odluke u izvršnom ili u zakonodavnom telu. Lobisti mogu biti članovi posebnih interesnih grupa, profesionalci spremni da predstavljaju bilo koju takvu grupu ili pojedinci. U SAD, Federalni zakon o lobiranju (1946) traži da se lobisti kao i grupe koje oni reprezentuju, registruju i daju izveštaj o prilozima i troškovima. 

Prema Pravnoj enciklopediji (Savremena administracija Beograd) lobi predstavlja organizaciju ili društvenu grupu koju obrazuju lica koja nisu članovi zakonodavnog tela, s ciljem da utiču na rad zakonodavca. U principu se sve pomenute defi nicije odnose na postojanje interesnih grupa koje pokušavaju i uspevaju da utiču na donošenje javnih odluka, ili odluka uopšte. U društvenom smislu lobiranje predstavlja sastavni deo svakog demokratskog zakonodavstva i političkog procesa. Treba reći da ne postoji univerzalno prihvaćen način za regulisanje lobiranja. Zakon o lobiranju imaju, na primer, SAD, Kanada, Mađarska, Litvanija, Gruzija, Poljska i Makedonija ili sličnu vrstu aktivnosti. Neki autori koji se bave društvenim promenama smatraju da javno zastupanje u sebi može da sadrži i lobiranje kao aktivnost, te, po njima, nema lobiranja bez javnog zastupanja. U našem kontekstu, lobiranje se može defi nisati na različite načine: kao komunikacija između ljudi do tehnike javnog zastupanja odnosno umetnosti ubeđivanja, a predstavlja niz akcija kojima je cilj izvršiti uticaj na donosioce odluka. To se može ostvariti u direktnom kontaktu (sastanci, licem u lice) ili putem pisane komunikacije. U Srbiji, Zakon o lobiranju nije još donet, pa shodno tome ne postoji pravni okvir koji bi regulisao delovanje lobista. Golubović dr Dragan u svojoj knjizi ZAGOVARANJE I LOBIRANJE U PARLAMENTU I ORGANIMA IZVRŠNE VLASTI: UPOREDNA ISKUSTVA I PREPORUKE ZA SRBIJU, Izdavač: Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), 2009. godina, naglašava razliku izmedju javnog zastupanja (zagovaranja) i lobiranja: „Pod neformalnim lobiranjem podrazumevaju se tzv. građanske inicijative (grassroot initiatives) i različiti oblici učešća pojedinaca i interesnih grupa u javnom životu (na primer članci u štampi, saopštenja i drugi pisani materijali, učešće u televizijskim emisijama, okrugli stolovi, konferencije, javna okupljanja, itd), čiji je cilj da se formiranjem mišljenja javnosti utiče na odluke predstavnika vlasti. 

Neformalno lobiranje zapravo je sinonim za javno zagovaranje (public advocacy). Javno zagovaranje per se nije predmet posebne regulative, već je zbog izuzetnog značaja koje ima u demokratskom društvu inkorporirano u korpus osnovnih ljudskih prava, posebno slobode govora, prava na peticiju organima vlasti, prava na udruživanje, i prava na javno okupljanje. Međutim, pojedini (posebno noviji) oblici javnog zagovaranja (učešće građana i interesnih grupa u zakonodavnom postupku, na primer) mogu biti predmet posebne regulative. Za potrebe Master Kursa uzećemo da je "lobiranje" sredstvo uticaja na politike i strategije u zaštiti životne sredine, na moguće projekte, propise, budžete, razvojnu pomoć, planove, itd. Iako za većinu ovih ciljeva postoje formalni kanali kojima se može postići uticaj na njihovu sadržinu (proces donošenja odluka je detaljno obrađen u modulu Učešće javnosti), ostvarivanje željenog rezultata zahteva kombinaciju i formalnog i neformalnog pristupa. Ovaj modul daje opširne smernice kako da učinite da vas čuju i prepoznaju kroz neformalne kanale.

REC-ov Master Kurs identifikuje dva glavna oblika lobiranja:

  • Direktno lobiranje. Ovde spadaju lični sastanci, telefonski razgovori, elektronska i redovna pošta (masovna i pojedinačna) i korišćenje peticija za uticanje na političke odluke, i to pre svega na predstavnike zakonodavne i izvršne vlasti. 
  • Indirektno lobiranje. Ovde spadaju javne medijske i poliitičke kampanje, medijski "udari" (npr. pojavljivanja na radiju i na TV), kampanje organizacija civilnog društva i masovne demonstracije radi prikupljanja javno podrške za uticanje na političke odluke, što je ujendo sinonim za javno zastupanje ili javno zagovaranje.

Ono što je važno napomenuti jeste da ni direktno ni indirektno lobiranje (javno zastupanje/zagovaranje), nisu predmet posebne regulative u Srbiji. Bilo je nekoliko inicijativa da se donese zakon o lobiranju, ali to još nije urodilo plodom. Istovremeno, javno zastupanje/zagovaranje je sastavni deo korpusa ljudskih prava (sloboda govora, prava na peticiju organima vlasti, pravo na udruživanje), dok u nekim svojim aspektima (učešće zainteresovanih strana u procesu donošenja odluka), može da bude i predmet posebne regulative.

POZADINA

REC-ov pregled organizacija civilnog društva za životnu sredinu na zapadnom Balkanu (zaključen u leto 2006.) otkriva da ove organizacije treba da budu aktivnije na polju lobiranja. Za obrađene organizacije je primećeno kako „izgleda da se uzdržavaju od angažovanja u lobiranju kroz neformalne kanale (ručkovi, večere). [One bi trebale] efikasnije da lobiraju u parlamentu". Takođe, trebale bi da nauče i kako uticati na donošenje odluka. Organizacije civilnog društva treba da grade zajedničku pratformu za lobiranje i angažman u dijalogu sa vlastima. Dodati iz istrazivanja GI par informacija Osim direktnog lobiranja u parlamentu i među poslanicima i odbornicima, potrebno je i unaprediti indirektno lobiranje organizacija civilnog društva sa zajednicama. Obrađene organizacije se suočavaju sa izazovima i na tom polju. "Organizacije civilnog društva sprovode kampanje, ali... i) [kampanje] nisu skrojene za ciljanu publiku ili zavise od stranih metoda koji ne funkcionišu... ii) [kampanje] treba da uključe pristup širem krugu ključnih subjekata [npr. Bliža saradnja sa privredom]... iii) [kampanje] treba da budu mnogo bliže zajednicama, da ih uključe, iv) [kampanje] treba da nauče više o tome kako da rade sa javnošću, i v) [organizacije civilnog društva] sklone su da podbace u evaluaciji uspeha ili uticaja [njihove kampanje]".

GRUPE VEŠTINA KOJE TREBA RAZVITI

U ovom modulu učesnici će primiti skup veština koje se odnose na direktno i na indirektno lobiranje. Kroz slučajeve dobre i loše prakse, merodavne prema lokalnoj pravnoj situaciji, ovaj modul će se fokusirati na:

  • Razumevanje pojma lobiranja i njegovog razlikovanja od ostalih sličnih koncepata
  • Upoznavanje sa koracima u lobiranju (javnom zastupanju)
  • Produbiće svoje razumevanje problema/teme lobiranja korišćenjem trougaone analize 
  • Definisaće i analizirati ciljanu publiku 
  • Vežbaće formulisanje i prenošenje poruke lobiranja

Dodatno, pripremljeni materijali će omogućiti učesnicima upoznavanje:

  • Kako stvoriti i održavati koalicije; 
  • Kako pripremiti lobističku kampanju (zajedno sa zaključcima i strateškim planiranjem); 
  • Kakov voditi kampanju (uključujući razumevanje različitih pristupnih tačaka i „polugama za uticaj"); 
  • Kako uspešno lobirati; 
  • Kako uticati na zakonodavstvo; 
  • Kako vrednovati uspeh kampanje.

Vitold Mihalek, Unilob s.c., Poljska i Danko Ćosić, ProConcept, Srbija sa dodacima Dubravke Velat, Građanske inicijative

Uspešno lobiranje u različitim zemljama ne zavisi samo od posebnih metoda interesnih grupa. "Prvo i najvažnije", kaže autor originalnog modula Vitold Mihalek iz poljske trening grupe Unilob, "to zavisi od prirode pravnih ustanova i tradicija u kojima se radi. Zdravo lobiranje dešava se samo u okviru snažne demokratije, sa jakim garancijama otvorenosti, transparentnosti vladajućeg aparata i lobističke prakse".

U Srbiji postoji sklonost da se sve važnije odluke pretresaju i donose izvan formalnih institucija i u okviru stranačkih vođstava. Nove politike i propisi su više posledica političkih pogodbi i odnosa nego što su zasnovani na stavovima osnovnih političkih subjekata. Iako je Vlada promenila odredbe Poslovnika kojim se reguliše pitanje javnih rasprava i učešća javnosti, još uvek su prisutne mnogobrojne poteškoće. O tome najbolje govori saopštenje koje je izdala organizacija Transparentnost Srbija, 23, maja 2013. godine: "Transparentnost Srbija" saopštila je da i pored promena Poslovnika Vlade ("Sl. glasnik RS", br. 61/2006 - prečišćen tekst, 69/2008, 88/2009, 33/2010, 69/2010, 20/2011, 37/2011 i 30/2013 - prim. red.), ministarstva i dalje ne oglašavaju javne rasprave i da, iako te izmene predviđaju održavanje javnih rasprava, pravilo i obavezu da se svi dokumenti postave na portalu e-uprave, nakon više od mesec dana na ovom portalu objavljen je poziv za raspravu o samo jednom nacrtu zakona. Rezultati istraživanja o javnim raspravama, koje je "Transparentnost - Srbija" sprovela za period od početka rada aktuelne Vlade Srbije do kraja marta 2013. i aktuelnog rukovodstva lokalnih samouprava, pokazuje veoma mali napredak u odnosu na prethodno istraživanje iz 2011. godine. U ovom periodu je organizovana javna rasprava za svega 20 od 55 vladinih predloga zakona i značajnih izmena zakona, a situacija je bila još lošija na nivou gradova, jer su od 105 posmatrana predloga odluka gradskih skupština, samo u 22 slučaja organizovane javne rasprave. Od jula 2010. do jula 2011. situacija je bila još lošija, jer su javne rasprave bile organizovane za samo 43 od 176 predloženih zakona. U saopštenju se kaže da su napori Transparentnosti - Srbija i drugih organizacija pokazali izvestan uspeh na polju poboljšanja pravnog okvira za javne rasprave. Može se očekivati da će izmene Poslovnika Vlade Srbije iz aprila 2013. obezbediti da se javne rasprave organizuju u znatno većem broju slučajeva, ali i da budu kvalitetnije nego što su bile do sada, a uz to, javnost zakonodavnog procesa je uvrštena i u prioritete nacrta antikorupcijske strategije, navodi se u saopštenju. Međutim, kako se ukazuje, mnoga pitanja su ostala i dalje nerešena, poput obaveze predlagača propisa da odgovori argumentovano na sve dobijene predloge i sugestije i uspostavljanja mehanizma da se ospori valjanost propisa koji je donet bez javne rasprave.“

O ovim propisima ima više reči u modulu Učešće javnosti). Pojam ‘lobiranje” (ponekad i engleski ‘lobbying’) tradicionalno ima negativnu konotaciju u Srbiji (često povezivano sa nečasnim postupcima čiji je cilj da se dođe do nečega ili odstrani nešto što pod ‘normalnim uslovima‘ ne bi bilo moguće), narodni poslanici sve više postaju svesni njegovog značaja, ne samo u okviru Narodne skupštine, nego i izvan nje. U oktobru 2006., na primer, Vlada je sklopila ugovor sa firmom za lobiranje – Bridges Griffith Rogers – radi zastupanja svojih međunarodnih interesa prvi put u istoriji.

Premda se u srpskim zakonima lobiranje ne pominje eksplicitno, organizacijama koje se bave lobiranjem kao svojom aktivnošću, dozvoljeno je da se registruju kao pravna lica i da navedu tu delatnost kao jednu od svojih osnovnih u statutu i drugim internim aktima. S druge strane, na lokalnom nivou, sve više opština su spremne da prihvate kao legitimne lobističke aktivnosti koje dolaze od civilnog društva. Naravno, to vrlo često zavisi od konkretnih političkih prilika i stepena razumevanja značaja uloge civilnog društva u procesima donošenja odluka. Treba skrenuti pažnju da u kolokvijalnom govori će se retko koristiti izraz „lobista“ a mnogo češće jednostavno „uticaj na donosioca odluka“. U isto vreme, srpska stranačka elita je u značajnoj meri ‘vođena glasovima‘. Zato promena javnog mišljenja o pojedinim pitanjima može uticati na proces donošenja odluka, naročito sa porastom svesti o pitanjima životne sredine i na strani vlade i u javnosti. Može se zaključiti da lobističke aktivnosti usmerene da utiču na određene propise i politike imaju više šansi na uspeh nego ikada pre, posebno u kontekstu evropskih integracija.

Vitold Mihalek, Unilob s.c., Poljska i Danko Ćosić, ProConcept, Srbija sa dodacima Dubravke Velat, Građanske inicijative

Za svaki zadatak lobiranja treba utvrditi primarnu i sekundarnu ciljanu političku publiku i proceniti trenutni nivo njihove podrške ili suprotstavljenosti ponuđenom rešenju. Dobro urađena analiza osnova moći može biti čvrst oslonac za izbor pravca delovanja u postizanju promene politike. Ne treba zaboraviti da tema koju smo pokrenuli može biti kontroverzna i izazvati jake emocije kod ljudi, a tada su spremni da posvete značajne resurse za odbranu svojih stavova. Bez obzira da li je opozicija umerena ili jaka, treba joj pristupiti sa uvažavanjem. Dobro poznavanje opozicije će omogućiti sprečavanje njihovih nastojanja blagovremenom pripremom za opovrgavanje argumenata.

Još više pažnje zahteva baza podrške. Što je veći broj osoba i grupa koje rade na postavljenim zadacima, to su veće šanse za uspeh. Mogu se graditi koalicije sa drugim mrežama ili formalnim grupama, širiti članstvo, stvarati saveze sa komercijalnim ili privatnim sektorom i/ili stvarati podrška u javnosti. Ne smeju se zaboraviti neodlučne ili neutralne strane. Ponekad je najbolja investicija vremena i energije, usmeriti se na uveravanje uticajnih a neutralnih, da se pridruže i javno podrže traženu promenu. Možda će vam sledeća lista izvora moći biti od koristi za procenu.

VRSTE I IZVORI MOĆI
Formalna ovlašćenja - proizilaze iz zvanične funkcije u strukturi koja ima privilegiju odlučivanja. Takvu moć poseduju sudije, izabrani funkcioneri, direktori, itd. U procesu lobiranja, oni su vaša ključna adresa. 

Moć stručnjaka - zasnovana na stručnosti u nekoj vrlo specifičnoj oblasti, ili na posedovanju informacija o određenim događajima. 

Moć veza - proizilazi iz veza sa drugim ljudima koji imaju moć. Moć izvora - mogućnost kontrole nad izvorima vrednosti (novac, sirovine, rad, usluge). Negativna verzija ove vrste moći je mogućnost da se spreči korišćenje potrebnih izvora, ili moć da se drugi prisile da eksploatišu izvore. 

Proceduralna moć – mogućnost da se kontrolišu procedure i procesi koji utiču na donošenje odluka. Nezavisna je od moći nad procesom odlučivanja (na pr. moć sudije u sudskoj komisiji). 

Moć represije - moć da nekoga stavite u neugodnu situaciju; moć da namećete direktne sankcije. 

Moć navike - proističe iz pretpostavke da je lakše održavati trenutno stanje stvari (status quo) nego ga menjati. 

Moralna snaga - rezultat pritiska univerzalno poštovanih vrednosti. Bliska veza sa moći konvencija koje govore šta je dobro, a šta je pogrešno. 

Lična moć – temelji se na potencijalu ličnih kvaliteta koji daju podršku izvorima moći drugih ljudi, uključujući samouverenost, sposobnost artikulisanja ideja drugih, razumevanje situacije u kojoj se drugi nalaze, razumevanja onoga što utiče na njih, brine ih, itd. Ovo je moć koju vi kao lobisti treba da posedujete da bi bili uspešni u svojim naporima da utičete na donosicoe odluka.

Vitold Mihalek, Unilob s.c., Poljska i Danko Ćosić, ProConcept, Srbija sa dodacima Dubravke Velat, Građanske inicijative

Ključni princip komunikacijske strategije lobiranja je formiranje poruke prema interesima ciljane publike. Poruka treba da ih ubedi da pruže podršku pokrenutoj temi. Da bi poruka uspešno doprla do onih kojima je namenjena i postigla željene efekte treba da ima određene karakteristike:

  • kratka, precizna, jasna 
  • jednostavna i laka za pamćenje 
  • da koristi primeren jezik 
  • da je sadržaj prilagođen načinu prenošenja 
  • ton i jezik u skladu sa porukom (ozbiljan, smešan, duhovit...) 
  • kredibilitet govornika, pošiljaoca

Ključni ELEMENTI u kreiranju dobre poruke su:

Sadržaj - centralna ideja poruke. Koja je glavna poenta koju vašom porukom želite da prenesete? Koja je to osnovna ideja za koju se nadate da će publika prihvatiti iz vaše poruke? 

Jezik - odnosi se na reči koje ste odabrali da bi ste preneli vašu poruku. Da li je izbor reči jasan, ili se može desiti da ga različite publike različito interpretiraju? Da li je jezik odgovarajući za vašu ciljanu publiku? Očigledno je da ćete koristiti različit jezik kada hoćete da se dopadnete univerizetskim profesorima ili kada komunicirate sa grupom mladih ljudi. 

Pošiljalac/izvor - osoba koja saopštava poruku. Da li je pošiljalac osoba koja uliva poverenje vašoj ciljanoj publici? Da li je moguće, kao pošiljaoce poruke, uključiti predstavnike zajednice na koju će uticati promena politike? Na primer, možete li pozvati lidera zajednice da vam se pridruži na sastanku sa donosiocima odluke? 

Vreme i mesto - kada i gde ćete saopštiti vašu poruku javnog zastupanja. Da li je možda u toku izborna kampanja zbog koje bi kreatori politike mogli lakše da prihvate vašu poruku nego inače? Da li se odvijaju neki politički događaji sa kojima možete da se povežete da biste obezbedili više pažnje vašoj temi? Neke grupe javnog zastupanja povezuju svoje strategije komunikacije sa događajima kao što su Svetski dan Planete zemlje i sl. 

Format/mediji - kanali komunikacije koje koristite za prenošenje poruke, koji su najdelotvorniji da biste došli do vaše publike. To mogu biti: 

  • sastanci licem u lice
  • plakati, leci 
  • TV, radio ili bilbord reklama 
  • potpisivanje peticije 
  • javni protesti
  • debate
  • saopštenja za javnost
  • konferencije za medije 
  • politički forumi itd.

Da bismo bili sigurni da će suština poruke biti preneta javnosti i/ili donosiocima odluka u ograničenom vremenskom periodu (emitovanje na radiju ili TV, citat u štampi, kratki susret sa ciljanom publikom) treba je primereno kreirati. Ispitivanja su pokazala da pri ubeđivanju ljudi da promene mišljenje o nekom pitanju, najveći uticaj imaju:

  • izvor od poverenja
  • ubedljivi podaci 
  • priča sa nečijim ličnim iskustvom

Na tim principima je zasnovana „Poruka od jednog minuta” koja sadrži četiri komponente:

  • IZJAVA 
  • DOKAZ 
  • PRIMER 
  • POZIV NA AKCIJU

Moramo imati u vidu koga želimo zainteresirati porukom koju prenosimo. To mogu biti: javno mnenje, zakonodavci i ostali političari, institucije, državna administracija, privrednici, specifična zajednica (verska, etnička...), mediji, itd. Kod direktnog lobiranja, to su uvek političaru/funkcioneri i drugi donosioci odluka! Za svaku od ovih grupa moramo prilagoditi sadržaj poruke i način na koji je prenosimo. Pri stvaranju i prenošenju poruke treba imati na umu tri važne stvari: 

  • Šaljite istu poruku raznim kanalima tokom dužeg vremenskog perioda. 
  • Poruka se ne može apsorbirati preko noći, te je ponavljanje od vitalnog značaja. Pokušajte prenositi poruku na različite načine i koristeći drugačije reči, kako ne bi postala zamorna. 
  • Pobrinite se da vaše poruke dostavljaju izvori kojima javnost veruje i koji imaju ugled. Ponekad je prenosilac poruke za krajnji cilj važniji od sadržine same poruke. 
  • Stvorite poruku koju će javnost razumeti. Koristite jezik grupe na koju ciljate. 
  • Prezentacije napravite jednostavnim i lako razumljivim. 

Šira javnost - Generalno gledajući, šira javnost je krajnji korisnik lobiranja te je zato i korisno osigurati njihovu podršku. Javnost se najbolje motivše jednostavnim, jasnim, sažetim porukama koje zahtevaju akciju.

Statistike su korisne ali se potrudite i da brojevi zadobiju ljudsku stranu priče pa ćete tako istovremeno delovati i na razum i na osjećaje. Ne zaboravite da ljudi pre svega žele da znaju kako će vaši programi uticati direktno na njih.

Zakonodavci i uticajne ličnosti - najveći deo vaših aktivnosti biće usmeren na zakonodavce (predstavnike vlasti, ministre, narodne poslanike, gradonačelnike/ predsednike opština, članove opštinskih veća, odbornike, itd.) i ljude koji na njih mogu uticati. Za njih treba pripremiti drugačiji pristup. Samo gomila statističkih podataka neće ih impresionirati. Da bi vaše reči stigle do njih, pripremite konciznu, oštru i ubedljivu prezentaciju -omogućite im da dobijene podatke već istog trena mogu koristiti za svoje političke govore. Imajte na umu da i oni vole lične priče začinjene detaljima. Podacima delujte na njihov razum ali im jasno dajte do znanja da će svojim angažovanjem izvući i ličnu korist. Oni moraju shvatiti problem, ali nemojte propustiti da ih uverite kako će njihovo delovanje ceniti i nagraditi birači ili poslovni partneri. Ekonomski argumenti (potencijalno smanjenje budžeta ili druge koristi) su takođe korisni.

Institucije socijalne zaštite (Centri za socijalni rad, Gerontološki centri, Domovi za decu lišenu roditeljskog staranja i sl.) - Oni su svakodnevno u kontaktu sa ljudima i od vas ne žele čuti neku potresnu priču. Njima treba dati solidne, čvrste brojke, mnoštvo činjenica i podake koje mogu koristiti za dobivanje sredstava iz budžeta. Pomozite im predlaganjem novih programa za širenje delatnosti. 

Državna administracija - Ukoliko želite uticati na njihov način interpretacije nekog propisa ili sprovođenje određene zakonske regulative, vaša prezentacija mora biti vrlo kvalitetna i popraćena jasnim oslikavanjem posledica (ne)sprovođenja određenih mera.

Privrednici - I oni, kao političari, najbolje reaguju na podatke koji su vezani za njihovo interesno područje i na njega bitno utiču.

Specifična zajednica, grupa (verska, etnička...) - U ovom slučaju podaci se moraju direktno vezati za njihove specifi čne interese, vrlo određene priče, vlastito iskustvo. 

Mediji - Medije interesuju one priče koje će zaokupiti pažnju široke publike. Oni vole da nečije lično iskustvo iskoriste kao primer. Imajte na umu da novinari i urednici nemaju vremena za čitanje dugih priča. Njima treba dati nove, kratke, jasne i uzbudljive informacije, sažete, sa naglašenom suštinom.

Vitold Mihalek, Unilob s.c., Poljska i Danko Ćosić, ProConcept, Srbija sa dodacima Dubravke Velat, Građanske inicijative

Kanali komunikacije (formati ili mediji) koje koristite veoma su važni za prenošenje vaše poruke. Morate izabrati one koji su najdelotvorniji da biste došli do vaše publike. To mogu biti:

  • Govori i prezentacije
  • Pisma 
  • Sastanci licem u lice
  • Plakati, leci 
  • TV, radio ili bilbord reklama 
  • Potpisivanje peticije 
  • Javni protesti 
  • Debate 
  • Saopštenja za javnost 
  • Konferencije za medije
  • Politički forumi itd.

Pisanje pisama

Ako procenimo da donosioci odluke nisu dovoljno informisani o temi koju pokrećemo, onda ćemo se verovatno opredeliti da im zvaničnim putem uputimo individualno pismo. To nam daje priliku da jasno i argumentovano predstavimo problem, posledice i šta predlažemo da se uradi po tom pitanju. Dobro osmišljeno i pedantno napisano pismo može privući njihovu dodatnu pažnju ako prepoznaju da smo uložili puno truda da prikupimo informacije i stupimo u kontakt sa njima. Ako pak imamo široku bazu podrške, a kreator politike nije baš ubeđen da je pitanje koje smo pokrenuli važno za veći broj građana, onda je primerenija taktika da puno ljudi odjednom pošalje pisma na istu adresu.

Govori i prezentacije

Rad na pripremanju govora ili prezentacije može se podeliti u 10 koraka: 

  • Defi nišite svrhu govora ili prezentacije. Da li želite ubediti publiku da nešto poduzme, ili ih želite informisati o nekoj temi? Želite li da ih inspirišete ili ubedite u nešto? 
  • Odredite ciljanu publiku. Znaju li oni već nešto o temi o kojoj ćete govoriti? Da li su za nju zainteresovani? Da li su simpatizeri te teme? U ovome vam pomaže već urađena analiza ciljane publike i karta moći. • Budite sigurni da znate dovoljno o temi o kojoj ćete govoriti. 
  • Odredite šta želite da saznaju, nauče i zapamte ljudi kojima se obraćate. Napišite cilj vašeg govora u otprilike 25 reči. 
  • Napišite tri stvari koje želite da slušaoci zapamte. Potkrepite svaku nekim primerom, pričom ili anegdotom koja će stvoriti sliku i ostati u sećanju slušaocima u publici. 
  • Uokvirite sadržaj prezentacije koristeći citate, statistiku, primere i ostale interesantne informacije.
  • Napišite uvodnu reč, izjavu kojom ćete privući pažnju publike. 
  • Napišite završnu reč. Ciljajte na jak kraj. Trebalo bi to da bude izjava u kojoj zajedno pozivate na akciju, predviđate budućnost, pravite deklaraciju, vraćate se na vaše uvodne komentare i sumirate svoj osnovni cilj, a u ovom delu vam koristi već pripremljena poruka od 1 minuta. 
  • Saznajte više o programu u okviru koga govorite. Jeste li jedini govornik? Koji ste po redu? Hoćete li biti prvi ili zadnji govornik? Hoće li biti panel govornika? 
  • Imajte na umu vreme za pitanja i odgovore. Koliki deo vremena koji vam je dodijeljen želite ostaviti za pitanja i odgovore?

U toku govora, nemojte pokušavati da prenesete više od tri glavne poruke. Prosečan govor ne treba biti duži od 20 minuta. Rečenice treba da budu što kraće i jednostavnije. Generalno gledajući, vaš govor ne bi smeo biti duži od sedam, maksimalno deset kucanih stranica. Takozvano „pravilo palca“ kaže da se 12 redova teksta treba reći za jedan minut.

Vitold Mihalek, Unilob s.c., Poljska i Danko Ćosić, ProConcept, Srbija sa dodacima Dubravke Velat, Građanske inicijative

Pošto u modernim demokratskim društvima pojedinci po pravilu ne mogu da utiču na javna tela u procesu pripreme i/ili donošenja odluka, oni moraju da se grupišu da bi zajedno zaštitili ili ostvarili svoje interese. Pojedinac koji pokušava da utiču na predstavnike vlasti u sopstvenu korist ne smatra se za lobistu. Uspešno lobiranje zahteva sledeće preduslove:

  • Postojanje interesne grupe – grupa ekonomskih ili društvenih lica (npr. NVO-a, udruženja, sindikata, itd.). Ova grupa treba da postoji dovoljno dugo da to garantuje stvarnu aktivnost; 
  • Osećanje članica grupe da dele zajedničke interese; 
  • Primenu određene strategije, uključujući korišćenje odgovarajućih sredstava radi zaštite interesa grupe.

Uspešno lobiranje zahteva jednog posrednika koji služi kao veza u komunikaciji između interesnih grupa i organa vlasti. Ovakav posrednik može biti neko udruženje koje vrši funkciju predstavljanja grupnih interesa (npr. EUROCITIES, pravno lice sa sedištem u Briselu koje predstavlja interese evropskih gradova) ili neko sa strane (npr. specijalističke organizacije ili konsultanti za PR) kojime je poverena ova funkcija. Naravno, ovo je u društvenim sistemima u kojima je biti „lobista” legitimno zanimanje. U Srbiji, same organizacije civilnog društva su lobisti, odnosno njihovi predstavnici i predstavnice.

Jedan od najvažnijih zadataka u lobističkoj kampanji je stvaranje široke koalicije za podršku koju što više treba da čine asocijacije, udruženja građana i ugledni pojedinci. Mnoge koalicije obrazovane da vode kampanje su uglavnom „homogene“, npr. čine ih slične organizacije koje imaju zajedničke korene – npr. samo privreda ili životna sredina, sindikati, pacijenti, itd. Međutim, postoje i primeri „heterogenih“ koalicija, koje čine ugledni pojedinci zajedno sa religioznim grupama, nastavnicima, IT udruženjima i lokalnom privredom. Na primer, u poljskim gminama (najniža teritorijalno-upravna jedinica u Poljskoj) ovakve koalicije se bore za pristup javnim resursima radi kompjuterizacije škola u svom regionu.

Zajedničko delovanje različitih organizacija, koje predstavljaju mnoge ljude i razne interese, stvara široku i jaku osnovu za uspešnu lobističku kampanju. Zavisno od njihovog sastava, koalicije treba uvek da budu dvo- ili višestranačke, izbegavajući bliže vezivanje za stranke.

KORISNA NAČELA ZA STVARANJE KOALICIJE 

  • Sastaviti spisak lokalnih organizacija koje žele da udruže snage po pojedinim pitanjima. Treba pokušati da se spisak uravnoteži predstavnicima raznih organizacija: udruženja građana za različite usluge, ekološka udruženja, građanska i ljudska prava, udruženja potrošača, javni interesi, radnička udruženja, privredna, itd. 
  • Sačiniti listu uglednih pojedinaca koji uopšteno podržavaju slična pitanja, npr. ličnosti koje se pojavljuju na radio i TV programima, pravnici, „dobri“ privrednici, aktivisti za ljudska prava, predvodnici grupa za primenu prava, itd. 
  • Kontaktirati organizacije i pojedince i pozvati iz da se pridruže i prihvate izjavu o načelima kao prvi korak. Poslati im kopiju izjave sa prilogom koji ih poziva da se pridruže. Ovo treba propratiti telefonskim razgovorom sa njima. 
  • Izabrati izvršni odbor sa 6–10 ljudi od poverenja. Kada se sastanu treba da sastave spisak mogućih aktivnosti njihovih organizacija i drugih članova koalicije. 
  • Jasno izneti vrstu akcije koja se traži od pojedine grupe. Na primer, treba tražiti da se pripreme odgovarajuće analize, pošalju pisma izabranim funkcionerima, predstavi koalicija na radio ili TV programima, kontaktira lokalna štampa, itd.

Koalicije su dinamični subjekti. One zahtevaju osetljivo i izbalansirano postupanje u održavanju unutrašnje kohezije. Mogu biti uređene na razne načine, ali važno je ispoštovati neka opšta pravila tokom njihovog stvaranja:

  • Osnovna struktura koalicije mora uzeti u obzir pošteno i pravično učešće onih koji joj se kasnije pridruže;
  • Struktura koalicije treba da bude što jednostavnija i što jasnija za sve članice. Važno je da članice nisu samo iz privrede, neprofitni ili vladini subjekti. To je mreža organizacija koja je sačinjena sa jednim osnovnim ciljem (npr. da utiče na zakonodavstvo); 
  • Struktura koalicije treba da jemči laku i otvorenu komunikaciju između svojih članica (važno je da se održava poverenje); 
  • Unutrašnja struktura treba da omogući da se odluke postižu na osnovu konsenzusa (što je u praksi teško postići i održavati). U koaliciji je odlučivanje konsenzusom jače i delotvornije nego glasanjem.

Jednostavna struktura koalicije može izgledati ovako:

  • Članstvo u koaliciji se zasniva na određenim kriterijumima. Ovo zahteva od svake organizacije koja je član formalnu saglasnost; 
  • Opšta pravila i načela treba da se odnose na aktivnosti koalicije; 
  • Za usklađivanje osnovnih aktivnosti koalicije (rukovođeno od osnovnih organizatora i drugih glavnih predvodnika) osnivaju se male radne grupe za određene namene: o priprema plana rada; o priprema budžeta; o obezbeđenje neophodnoh fondova za podršku izvršenja plana rada; o priprema osnovnog skupa znanja; o obezbeđenje transparentne komunikacije između članica koalicije; o priključivanje novih članica; o organizovanje redovnih sednica članica koalicije, sa ciljem ili da se rasporede zaduženja za pojedine tačke plana rada, prikupe redovna ažuriranja informacija ili da se naprave potrebne izmene plana rada u skladu sa izmenjenim okolnostima.

Vrlo je važno da se obrati pažnja na članice koalicije. Održavanje jedinstva i pravca koalicije je najveći izazov za njeno rukovodstvo. To se može postići kroz dobro rukovođenje, dobro komuniciranje i dobro slušanje. Od samog početka jako je važno da se pronađe prava „individualnost“ za koaliciju kao organizaciju. Ta individualnost će odrediti ponašanja koalicije i kako se ona shvata, ne samo u javnosti, nego i među onima na koje treba da utiče. Krajnji rezultat – delotvorna, predana koalicija, generalno je vredna truda.

Vitold Mihalek, Unilob s.c., Poljska i Danko Ćosić, ProConcept, Srbija sa dodacima Dubravke Velat, Građanske inicijative

Uže gradski i prigradski Beograd je – ili je uglavnom bio – prepun mačaka i pasa lutalica. U 2006. godini, „ORCA“, organizacija civilnog društva iz grada koja radi na poštovanju i brizi o pravima životinjama, pripremila je zvaničnu politiku koju su usvojili gradski organi, a koja treba da osigura humanu i efikasnu kontrolu i smanjivanje broja pasa i mačaka lutalica, rešavajući time medicinske, ekološke i higijenske probleme vezane sa njihovim životima. 

ORCA je započela tako što je izradila osnovnu analizu postojećih mehanizama za kontrolu i ograničenje broja napuštenih životinja. Rezultati su iskorišćeni kao osnova za sve buduće aktivnosti. U isto vreme analiza je istražila potrebe i kapacitete gradskih organa. Cilj je bio da se obezbedi da se predlog koji je sledio prihvati od beogradskih zvaničnika. Znači, tek od ovog nivoa započeto je lobiranje. Uočivši potrebu za bližom saradnjom među udruženjima za brigu o životinjama u Beogradu, ORCA je odredila bitne projektne partnere u okviru sektora civilnog društva. Među njima su „Help Animals,” „SoS Animals,” „OAZA” i „Opstanak”. Zajednički je obrazovana Beogradska koalicija za zaštitu životinja. Koalicija je nastavila da razrađuje strategiju koja predviđa jasnu regulaciju dužnosti i odgovornosti vlasnika životinja, obaveznu registraciju i obeležavanje domaćih životinja, mere za sterilizaciju domaćih životina i ozbiljne kazne za one koji zanemaruju i napuštaju životinje. 

Kada je formulisana, strategija je predstavljena na sastanku organizovanom sa gradonačelnikom Beograda. Nakon toga usledila je serija sastanaka sa zvaničnicima Gradskog veća, predstavnicima beogradskog Veterinarskog centra i stalnom konferencijom gradskih opština. Rezultat je bio zajednički sporazum sa zdravstvenim centrom za rešavanje problema životinja lutalica. Podrška veterinara, stručnjaka u oblasti brige o životinjama, epidemiologa i javnih ličnosti aktivnih u kulturi doprinela je da se ubede gradski zvaničnici da usvoje strategiju kao zvaničnu politiku. Strategija je bila prethodno predstavljana u gradskom Sekretarijatu za zaštitu životne sredine, da bi zatim bila zvanično predstavljena gradonačelniku.

Zatim je strategija predstavljena javnosti, tokom proleća 2006. Prvo na konferencijama za štampu, a potom na skupovima nazvanim „Uništavanje nije rešenje!“. Gradski zvaničnici uzeli su učešće u promotivnim aktivnostima, angažujući se u raspravi sa aktivistima u kampanji i građanima. Ostale aktivnosti su uključivale:

  • Proizvodnju i deljenje promotivnog materijala za javnost i decu (notesi, posteri i nalepnice); 
  • Oko 40 radionica za predškolsku decu i učenike osnovnih škola; 
  • Više od 20 informativnih štandova na ulicama Beograda; 
  •  Dijalog sa građanima Beograda radi davanja potrebnih informacija i saveta o posedovanju i zaštiti domaćih životinja.
  • ORCA je takođe organizovala neke tematske događaje i aktivnosti, među kojima su: 
  • „Odmor za vas, užas za njih!“ u junu 2006. radi isticanja značaja odgovornog vlasništva i otvaranja prihvatilišta za domaće životinje; 
  • Proslava Svetskog dana brige o životinjama u otkobru 2006. godine; 
  • Ukrašavanje novogodišnje jelke za napuštene životinje u decembru 2006. godine; i 
  • 15-ominutni dokumentarni film prikazan na Studiju B radi promocije najvažnijih aktivnosti u sprovođenju strategije.

Ostale aktivnosti uključivale su savetovalište za građane o zaštiti životinja jednom nedeljno, otvorenu telefonsku liniju, kao i trening za osobe koje hvataju pse i mačke lutalice, vođen od stručnjaka sa terena. Kroz ove aktivnosti više od 2.000 građana naučilo je kako da brine o svojim životinjama.

Danko Ćosić

Redovna lobistička kampanja podrazumeva komunikaciju direktno sa političarima i privlači javni interes. Lobistička kampanja može uključiti neke od sledećih mera:

DIREKTNO LOBIRANJE: 

  • Učešće na otvorenim sastancima koje organizuju zvaničnici 
  • Učešće u javnim saslušanjima 
  • Pisma izabranim funkcionerima 
  • Organizovanje i pisanje formalnih peticija 
  • Upotreba interneta i drugih sredstava komunikacije radi upoznavanja donosilaca odluka sa nečijim stavovima 
  • Lične posete kancelarijama izabranih Funkcionera

INDIREKTNO LOBIRANJE: 

  • Javne demonstracije 
  • Direktno angažovanje mas medija 
  • Upotreba intereta da bi se angažovala šira javnost 
  • Slanje pisama lokalnim i nacionalnim listovima 
  • Telefonsko uključivanje u žive programe lokalnih radio stanica 
  •  Pojavljivanje u razgovorima u studiju i TV emisijama

Direktno lobiranje

Dve su glavne institucije u Srbiji za pristup organizacija civilnog društva kada pokušavaju da utiču na politiku i zakone: 

  • Prvo, nadležno ministarstvo, gde se pripremaju relevantne politike i nacrti propisa (ovo poslednje po pravilu rade honorarni pravnici). Čini se da je ovo tradicionalna primarna meta za uspešno lobiranje u Srbiji; i 
  • Drugo, Narodna skupština (uglavnom novootkriveni prostor za lobiranje). Srpski parlament se redovno ponaša kao ‘glasačka mašina‘ za nove propise, premda se ova navika polako menja kako on postaje mesto na kojem se politika i novi propisi raspravljaju pre glasanja, čak i kod pokretanja i ukidanja propisa. Možda srpski parlament još nije u položaju da preduzme jaču inicijativu u pripremi propisa, ali je postao mesto na kojem zakonodavne inicijative mogu biti zaustavljene ili značajno izmenjene, i pozitivno i negativno. Iz ovih razloga, svaka lobistička kampanja koja se odnosi na životnu sredinu i urbanu održivost treba da cilja i na narodne poslanike... među kojima takođe može pronaći ‘lidere kampanje‘.

Znajući ovo, otkriva se mnoštvo pristupnih tačaka ili „poluga za uticaj“ kada dođe do direktne komunikacije sa zvaničnicima. (Posebni kanali za uticaj na zakonodavstvo obrađeni su niže u ovom modulu, u delu „Kako uticati na zakonodavstvo“). Među tim tačkama su:

  • Pisma izabranim fukcionerima - Napište svojim rečima svoje misli u formi pisma. Neka bude kratko, ne duže od stranice. Obradite samo jedno pitanje i pokažite poznavanje teme i njenog pravnog tretmana. Budite određeni u tome šta želite od funicikonera. Ako je moguće, dajte razloge za svoju poziciju pozivajući se na sopstvena iskustva. 
  • Organizovanje i pisanje formalnih peticija - Da bi postigla veći uticaj, poznata organizacija treba da izabere organizatora potpisivanja peticije. Peticija treba da kruži kroz lokalnu zajednicu da bi dobila veći broj potpisa. Neka od dobrih mesta za prikupljanje potpisa su u blizini ulaza u tržne centre, stanica gradskog prevoza, prometnih raskrsnica, itd. Ne treba očekivati mnogo dok peticija ne bude potpisana od strane hiljada pojedinaca ili nekoliko pojedinaca koji uživaju veliki javni ugled.

Indirektno lobiranje

Postoje mnoga mesta za pristup ili „poluge za uticaj“ kada preko javnosti dolazi do indirektne komunikacije sa zvaničnicima. Ako se želi osiguranje ciljeva kampanje, potrebno je kombinovanje obe tehnike, i direktnog i indirektnog lobiranja. Mada, kako pokazuje dole navedeni slučaj beogradskog Petog parka, čak ni kombinovanje neće uvek biti dovoljno da potpuno ispuni ciljeve vaše kampanje.

Javne demonstracije - Javne demonstracije treba da se koriste kao zadnje sredstvo za stvaranje pritiska na donosioce odluka. Tajming za demonstracije treba da bude tesno povezan sa procesom donošenja odluka. Naši zakoni određuju da građani/ pojedinci (ne i formalna udruženja građana) imaju jednaka prava da sazivaju javne skupove (npr. demonstacije). Za održavanje javnog skupa mora se izvršiti prijava nadležnoj stanici policije, da bi se izbegle optužbe o preduzimanju ilegalnih akcija (videti susedni slučaj). Napomena: Ako vam odbiju zahtev, nemate pravo na žalbu. Tada pozovite medije i imenujte predstavnika koalicije za javnost.

Direktno angažovanje u mas medijima - Koalicije treba da posvete posebnu pažnju saradnji sa mas medijima. Glas medija čuje se na svim nivoima, a njihovu moć uvećava činjenica da se prihvataju kao izvor objektivnih informacija. Dobra upotreba medija u lobističkoj kampanji može da donese javnu podršku. Loša upotreba medija, pak, može da upropasti kampanju. Najbolji način da se koriste mediji je da se uspostavi stalan kontakt sa njima, mnogo pre nego što se uvrste u lobističku kampanju. 

Pre početka saranje, korisno je da se pripreme odgovori na sledeća pitanja: Koji je cilj kampanje?  Koga pokušavamo da ubedimo da bismo ostvarili ovaj cilj? Koje informacije treba da im pružimo? Koji je najbolji način predstavljanja, u okviru dostupnih sredstava? Da li to uključuje saradnju sa o medijima? 

Kada se steknu jasni odgovori na gornja pitanja, treba odgovoriti i na sledeća pitanja: Koje medije treba koristiti da bi se prižile informacije na najbolji mogući način?  Koji je najbolji način za predstavljanje informacija u medijima?

Treba znati da je neophodno da se identifikuju svi mediji koji mogu biti zainteresovani za predmet kampanje. Spisak svih dnevnih i nedeljnih listova, novinskih agencija, radio i TV stanica treba da uključi i one koji su prisutni na internetu. Sve medije treba posmatrati tako da se pronađe koji novinari su zainteresovani za predmet kampanje (imena, adrese, telefonski i brojevi telefaksa, e-mail adrese, specijalnosti novinara i medija). Ključno za nečiji odnos sa medijima (posebno elektronskim) jeste poznavanje dnevnih rokova za prikazivanje ili objavljivanje. Usput, TV i radio ne zanimaju priče od juče.

Kontakt sa medijima može se izvršiti na različite načine, kao na primer:

  • Izveštaj za štampu; 
  • Konferencija za štampu; 
  • Intervju sa individualnim novinarom; 
  • Neformalni sastanci sa izabranim novinarima; 
  • Učešće u radijskim, televizijskim i raspravama koje organizuju mediji (opisano gore). 

Svaki od navedenih načina ima svoje specifičnosti koje, ako se pravilno primene, mogu uspešno izneti predmet kampanje ne samo u medijima, nego i u javnosti. Konferencije za štampu garantuju posebnu pažnju.

Upotreba interneta da bi se angažovala šira javnost - Internet stranice i zastupanje preko interneta brzo donose popularnost, ali funkcionišu samo onoliko dugo koliko možete da privučete ili zadržite izbirljivu masu posetilaca na vašoj stranicu. Ovo najlakše može da se postigne zajedno sa drugim sredstvima kao što je radio ili javni događaji. Računajte da preduzmete obimnu akciju preko raznih kanala, pošto se nepoznate e-poruke tretiraju kao otpad. Ipak, ne očekujte previše od ove vrste aktivnosti.

Slanje pisama lokalnim i nacionalnim listovima - Slanje štampanih pisama urednicima je prilika da se dosegnu hiljade čitalaca i utiče na javno mišljenje, uzbuni javnost za ključna pitanja, razbiju medijske predrasude, itd. Neka pismo bude koncizno. Ako ne bude objavljeno nakon prvog slanja, pokušajte ponovo. 

Telefonsko uključivanje u žive programe lokalnih radio stanica - Pozovite i postavite pitanja onima koji se pojavljuju u radio i TV emisijama. Pitajte zvaničnike kako ona/on nameravaju da odluče/glasaju o narednom problemu. Podstaknite slušaoce da kontaktiraju donosioce odluka koji odlučuju o zadatom pitanju.

Pojavljivanje u razgovorima u studiju i na TV programima - Predvodnici lobističke kampanje treba da koriste svaku priliku da učestvuju u raznim TV programima. Organizatori kampanje treba da prate relevantne programe i informišu što je više moguće potencijalnih saveznika kako bi se pridružili i izrazili uživo sopstvenim rečima poruku koalicije. Pošto je potrebno učešće više od jednog člana koalicije, obezbedite da svi govore istu poruku. Glavni argumenti treba da budu pripremljeni unapred, što vredi i za podelu uloga i zaduženja između učesnika u emisijama.

Vitold Mihalek, Unilob s.c., Poljska i Danko Ćosić, ProConcept, Srbija sa dodacima Dubravke Velat, Građanske inicijative

Predstavnici koalicije koja lobira često padaju u zamku da misle da „činjenice govore same po sebi“ i da donosioci odluka moraju da reaguju na očigledan način na informaciju koja opisuje problem. Ali, poenta je da neki podaci nisu dostupni donosiocima odluka, da su predstavljeni subjektivno ili su napisani stručnim jezikom, koji je uglavnom nerazumljiv široj javnosti (što uključuje i većinu donosilaca odluka). Zadatak lobiste je, stoga, da obradi takve informacije tako da se mogu saopštiti zvaničnicima u „svarenom“ obliku, njihovim prilagođavanjem percepciji i potrebama konkretnih primalaca.

Dobra argumentacija, zasnovana na obuhvatnoj analizi datog problema i njegovih posledica (videti gore „Usmerite svoju kampanju: Identifikacija problema i analiza“) doprineće da zvaničnici obrate pažnju na različita stanovišta i prepoznaju informaciju koju su pripremili lobisti. Razložno i spretno obrazloženje nečije pozicije, zauzvrat, pomaže organizaciji da postane partner donosilaca odluka.

Zapamtite da je uspešno lobiranje uvek zasnovano na saradnji i razmeni, a ne na sukobu po sebi. Niko ne treba da se brine što iznosi kritička zapažanja, ali rasprava treba da bude razmena pogleda, ne uvreda. Jedna poslovica kaže: „Izgubi raspoloženje i izgubićeš argument“. A jedno od osnovnih pravila lobista je „nikada ne spaljuj mostove iza sebe“. Drugim rečima, lobista treba da radi tako da, tokom sledeće kampanje, donosioci odluka – sadašnji oponenti – mogu da postanu budući saveznici.

Kako uticati na zakonodavstvo
Kada stvar stigne do uticanja na zakonodavstvo, opšte prihvaćeno je da je potrebno dobro poznavanje procesa donošenja odluka, uključujući postupak izrade nacrta zakona.

Čak i bez formalnih kanala za učešće u zakonodavnom postupku, postoje razne diretne i indirektne ulazne tačke. One su objašnjene u gornjem tekstu. Dalje su date neke dodatne smernice. Jedno od osnovnih načela uspešnog uticanja na proces je se započne u što ranijoj fazi. Ako, recimo, određena organizacija planira da predstavi kritičke stavove o predloženom propisu svega par dana pre glasanja u skupštini – to je definitivno prekasno da bi se postigao pozitivan rezultat. Navodimo neke savete o tome kada i gde se treba umešati:

Prvo, redovno pratite zvanične izvore o propisima u pripremi – organi vlade su obavezni da obaveštavaju građane (iako ovo još uvek nije slučaj u Srbiji). Važno je pratitig kada postoje i reagovati skladno – analizirajući predmet zakona ili nalaženjem stručnjaka koji vas mogu podržati u raspravi sa administracijom, političarima i u javnim raspravama.

Drugo, izgradite privatne veze. U većini slučajeva nacrti propisa pripremaju se u mnogim kancelarijama vladinih organa ili kancelarijama lokalnih organa. Ako je to moguće, počnite razgovor sa autorima u toj ranoj fazi (ovo je tradicionalna pristupna tačka za lobiste u Srbiji). Na tom nivou, u komparativnom upravnom pravu, postoji prostor da predstavite analize koalicije i argumentaciju i da budete saslušani od vladinih stručnjaka koji pripremaju nacrt. Budite uvereni da to može biti jedinstvena prilika, koja se možda neće desiti u kasnijim fazama zakonodavnog procesa. U mnogim slučajevima, kada propis jednom uđe u skupštinu postaje vrlo politizovan i predmet čiste političke borbe (iako je moguće loibirati poslanike čak i u ovoj fazi i to se ne smatra se nezakonitim u Srbiji). Mudre koalicije (posebno one koje znaju svoje dugoročne ciljeve i imaju spremne strateške planove) održavaju dobre odnose sa ovim kancelarijama i prate njihove inicjative. Kao rezultat, one su dobro informisane o novinama koje se pripremaju.

Treće, zakonodavni sistemi imaju razne „pristupne tačke“ za zainteresovane subjekte. Postoje pododbori, odbori, javna saslušanja, forumi za predstavljanje ličnih stavova, itd. U nekim slučajevima u Srbiji, na primer, ministarstva su organizovala stručnu raspravu o nacrtima zakona. Postoje i nivoi u pripremi zakona kada se oni šalju organizacijama civilnog društva radi komentarisanja i/ili se mogu videti na internetu. Mada, ako ste pozvani da date komentare, nećete biti obavešteni koliko su oni uzeti u obzir. Predstavnici vaše koalicije treba da budu upoznati sa tim i sa određenim institucijama i da budu spremni da predstave mišljenje koalicije u traženoj formi. Ako se ovakva prilika ne desi u formalnom smislu, negujte vaše odnose sa zaposlenima u ministarstvu i oslonite se na privatne veze da biste održali korak kada se pojavi prilika. Kada se prilika pojavi, podelite informaciju sa vašim saveznicima i partnerima koalicije, tako da možete da delujete trenutno.

Kada raščistite kada i gde se možete uključiti, važno je da imate puno poznavanje predmeta rasprave i „istoriju“ i „politički“ kontekst. Zato predstavnici koalicije treba uvek da znaju odgovore na sledeća pitanja:

1. Zašto i kako se pojedino pitanje pojavljuje kao predloženi propis? Autor nacrta propisa može biti vladin organ čiji ciljevi su čisto pragmatični: da se poboljša stanje u sektoru. U tom slučaju organ koji priprema nacrt je često otvoren za mišljenja drugih da bi otkrio koje dejstvo stvar primena pojedinih rešenja. Ali, možda se propis priprema i kao ispunjavanje obaveza datih u toiku predizborne kampanje vladajuće stranke ili koalicije. U tom slučaju, jedan od vaših ciljeva biće da lobirate političare.

2. Da li se jasno razume zašto je potreban zakon? Organi vlasti ponekad primenjuju neodgovarajuća sredstva kada pokušavaju da reše problem. Kao predstavnik koalicije, možete im predstaviti argumentaciju i predložiti druge načine rešavanja problema, koji ne znače obavezno regulativu (što istovremeno ne treba da bude protivno ključnim interesima koalicije). 

3. Koje druge interesne grupe podržavaju nacrt? Često organ vlade formalno zadužen za pripremu zakona nije onaj koji ga stvarno priprema. Druge interesne grupe mogu ubediti organ vlade da prihvate njihova rešenja. Kada prepoznate one koji stvarno spremaju nacrt, biće vam lakše da razvijete uspešnu strategiju. 

4. Da li je koalicija spremna da iznese alternativna rešenja? Ako zakonodavci predlože nepovoljan propis, to često izaziva jako razočarenje među onim grupama koje veruju da će biti negativno pogođene. Vaši pokušaji da utičete na proces donošenja odluka treba da imaju predloge (alternativna rešenja) koja – kada to odgovara – uzimaju u obzir i interese suprotne strane. Osnova za ovakve predloge treba da bude kombinovana u okviru kredibilnog analitičkog dokumenta koji vrednuje različite alternative.

Vitold Mihalek, Unilob s.c., Poljska i Danko Ćosić, ProConcept, Srbija sa dodacima Dubravke Velat, Građanske inicijative