Pravna zaštita i zastupanje

 

Pojam pravne zaštite i zastupanja u oblasti životne sredine označava korišćenje pravnih sredstava radi zaštite od kršenja prava ili zbog nemogućnosti pravne zaštite u okviru pravnog sistema, po pravilu protiv organa vlasti ili privatne kompanije. Ovo može biti srodno sa Ulogom budnog oka, ali više uključuje upotrebu pravnih postupakaipravnih profesionalaca za ostvarenje ciljeva stranaka u sukobu, naime podnošenje tužbi, utvrđivanje krivice i građanske odgovornosti i/ili odštete, a manje je izveštavanje o ponašanju koje narušava životnu sredinu i stvaranje negativnog publiciteta. Strogo govoreći, može se odnositi na bilo koji predmet koji se može legitimno procesuirati kroz pojedinačne pravne postupke (obično pred redovnim sudovima ili upravnim organima). U sektoru civilnog društva, pojam pravne zaštite/zastupanja najčešće se koristi za opisivanje korišćenja prava kada se traži pomoć u slučaju društvene nepravde ili narušavanja životne sredine ili sarađuje u pripremanju javne politike skretanjem pažnje na propise u pripremi.

U mnogim zemljama veliki pravni procesi su ustalasali društvo i doneli nove koncepte, nova razmatranja i nova rešenja. Jedan od najpoznatijih primera je slučaj Erin Brokovič protiv američkog energetskog distributera Pacifik Gas i Elektrik (Slučaj 1 na sledećoj strani). Pravno zastupanje je za organizacije civilnog društva jedno od najboljih sredstava da postignu svoje ciljeve.

POZADINA

REC-ova procena organizacija civilnog društva za životnu sredinu sa zapadnog Balkana otkrila je: potrebu da se identifikuju slabosti u ovim organizacijama u oblastima: i) kampanja i lobističke prakse; ii) monitoringa i jačanja odgovornosti organa vlasti; i iii) komunikacijskih veština. Poslednja kategorija dodiruje njihove odnose sa svim ključnim subjektima i društvom u celini, kao i sa donosiocima odluka, posebno kada se koriste pravni postupci u okviru učešća javnosti. Procena je otkrila i da se u regionu zapadnog Balkana ne koristi praksa pokretanja pravnih postupaka za zaštitu prava. To dolazi delimično od nezainteresovanosti i bezobzirnosti vlasti prema žalbama građana, ali delimično i od neiskustva na polju pripremanja i pokretanja sudskih i upravnih postupaka ili podnošenja žalbi (što odlikuje naročito organizacije iz BiH). Ispitivane organizacije su tražile: da budu podučene o mogućnostima pravne pomoći; postojećim metodama za obraćanje sudu; i da se upoznaju sa primerima uspešne prakse pravnog zastupanja (poslednji zahtev stigao je, npr. iz organizacije u Crnoj Gori). Iz Albanije je traženo jačanje kapaciteta zastupničkih centara. Iako su možda domaće mogućnosti za pravnu zaštitu na zapadnom Balkanu ograničene, postoje i međunarodni instrumenti kakvi su Arhuska Konvencija ili Evropska Konvencija o ljuskim pravima koji takođe omogućuju pokretanje postupaka i to pred međunarodnim organima.

U ovom modulu polaznici Master Kursa naučiće širok krug znanja koje se odnosi na pravne veštine i zastupanje nečijih prava u zdravom okruženju. To uključuje razumevanje pravnih mogućnosti, sudskih i/ili upravnih postupaka (pokretanje, podnošenje žalbe, podnošenje tužbe upravnom ili drugom sudu itd.), radi poboljšanja položaja zainteresovane javnosti u postupcima. Kroz iznošenje dobrih i loših primera iz prakse, to će doneti upoznavanje:

- Kako upotrebiti mogućnosti pokretanja postupka kao odgovor na narušavanje prava (kršenje prava) u oblastima:

  • slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja;
  • prava na udruživanje/slobodu govora/javnog okupljanja; i
  • učestvovanja u procesima donošenja odluka.

 - Kako učestvovati u upravnim odn. sudskim postupcima, kako, u kom momentu uključiti pravne profesionalce.

 - Kako koristiti pravo na međunarodnopravnu zaštitu u gore navedenim oblastima.

SMERNICE

Vlade nisu uvek voljne da sprovode propise koji štite prava oštećenih pojedinaca ili životnu sredinu. Ali, kada ne sprovode ovakve propise, odnosno ne poštuju svoje sopstvene odluke, to postaje smetnja za druge da to urade. Moguće je da su pravila koja uređuju pravni status vrlo restriktivna i može se tvrditi da će u slučaju omekšavanja ovih pravila sudovi biti pretrpani predmetima, ali vlasti ne bi smele da opravdavaju svoje neuspehe time što imaju previše dužnosti. Ako je pravno postupanje neuspešno, to treba da bude zbog unutrašnjih kvaliteta ili slabosti predmeta, a ne zbog sprečavanja iz razloga birokratske lenjosti.

Stefan Stec, REC i Sreten Đorđević, konsultant, Srbija

Pravni okvir koji definiše pojam i materiju civilnog sektora u Srbiji je determinisan Zakonom o udruženjima ali opterećem rigidnim birokratskim "jezikom". Neki drugi propisi priznaju značajna prava formalnim i neformalnim grupama građana kao što je pravo da budu subjekti u parničnom i vanparničnom postupku, da imaju svojinska prava, kao što im to priznaje i Zakon o opštem upravnom postupku. Laički rečeno, to znači da ovakve grupe uživaju pravo na pravnu zaštitu ili pravo da pokrenu upravni ili sudski postupak kada im je to zakonom dozvoljeno.

Pravno zastupanje i zaštita prava ne znači uvek odlazak na sud. Kada u okviru vladavine prava deluje efikasno sudstvo, već i pretnja pravnom akcijom može izazvati promenu u ponašanju i doneti određene rezultate, a sa druge strane stvara dobar teren za pravnu akciju. Da bi pretnja delovala, ipak neko mora biti spreman da vodi slučaj do njegovog logičnog završetka, što može značiti do suđenja. Postizanje dobre presude može biti dragoceno, jer je jedan slučaj često dovoljan da reši spor o određenom pitanju. Iako to zahteva vremena i novca, vrednost ovakvog rada se množi svaki put kada se kasnije pojavi sličan slučaj, jer za potencijalne stranke postaje sve lakše da pokrenu spor i dobiju povoljnu presudu. Zato je mnogo lakše odmah se povinovati pravu, nego ići na napornu i skupu odbranu slučaja koji se po pravilu gubi.

U ovom modulu su odgovori na sledeća pitanja: koji upravni postupci se mogu pokrenuti i iscrpeti pre nego što se traži sudska zaštita? Koja pravila uređuju pristup sudovima u vašoj zemlji? Da li stranke u sporu imaju pravo na suđenje i pod kojim uslovima, kako dokazuju svoj pravni interes za učestvovanje u odredjenom postupku (npr. da li moraju da žive na pogođenom prostoru? Da li postrojenja moraju da imaju negativan uticaj na njihovu neposrednu okolinu i, ako moraju, koliki uticaj je potreban da bi imali pravo na tužbu?). Da li NVO mogu postupati u svoje ime i pod kojim uslovima? Koje vrste pravnih sredstava su na raspolaganju ako usledi pravna akcija?

Slučaj 16: Sećate li se Erin Brokovič?

Erin Brokovič vodila je parnicu protiv 28 $ milijardi vrednog konglomerata Pacifik Gas i Elektrik (PG&E) zbog narušavanja životne sredine i ugrožavanja zdravlja u malom mestu u Kaliforniji 1993. godine. Uprkos svih teškoća (dva puta razvedena samohrana majka troje dece, nezaposlena, bez prethodnog pravnog iskustva, naprasna odbijenja svedočenja) počela je krstački rat da bi utvrdila odgovornost Pacifik Gasa i Elektrika za agađenje pitke vode hromom u malom pustinjskom mestu Hinkli. Užasne bolesti pogađale su većinu porodica koje su živele oko postrojenja, rezultujući oboljenjima i umiranjem. Vođena samo svojim istrajnošću i željom da donese pravdu za stanovnike, Erin je išla od vrata do vrata da bi prikupila ovlašćenje za podizanje tužbe protiv PG&E (mnogi od njih su je napustili kada je dospela do suda, jer su bili na platnom spisku PG&E). Kada se sve završilo 1996. godine, konačni rezultat nije bila samo naknada po osnovu nagodbe u visini od 333 $ miliona (najveća ikada plaćena naknada u istoriji SAD), već i to da je privatni sektor postao daleko svesniji (i transparentniji) svog uticaja na životnu sredinu. Od 1988. Inventar ispuštenih otrova u SAD prikupio je i objavio zagađujuće emisije iz hiljada industrijskih postrojenja. Porast obima u inventaru bio je ogroman, pošto se količina emisija utrostručila od 1988. na 3.3 milijardi kilograma. Rezultat? Samo industrijski sektor je pokazao 45% pada emisija u vazduh, vodu i zemljište od 1988. U 1995. godini Asocijacija hemijske industrije proglasila je Inventar za „veoma uspešan poduhvat“. Ulagači na tržištu su takođe na dobitku. Statistike pokazuju da je i vrednost preduzeća promenjena pomoću podataka Inventara – odgovornim preduzećima vrednost je porasla. Brokovič je sada poznati i traženi aktivista širom SAD.

Stefan Stec, REC i Sreten Đorđević, konsultant, Srbija

Mogućnost žalbe u vezi prava na udruživanje/slobodu govora/javno okupljanje 

Ako je zahtev za održavanjem javnog skupa odbijen od nadležne policijske stanice, imate pravo žalbe na takvu odluku (nasuprot slučaja ilegalnih demonstracija iz modula Lobiranje). 

Kako koristiti ove mogućnosti u slučaju narušavanja prava (kršenja prava)

Žalba se podnosi nadležnom sudu u roku od 24 sata od prijema akta kojim se odbija zahtev za održavanje javnog skupa. Sud u roku od 24 sata mora da odluči i protiv njegove odluku nema prava žalbe – odluka suda je konačna. Isti zakon jednako uređuje žalbe radi odbijanja zahteva za pokretanje referendumskog postupka. U tom slučaju žalba mora biti podneta u roku od 24 sata od prijema odluke o odbijanju istom republičkom, pokrajinskom ili lokalnom organu. Ovaj organ mora odlučiti u roku od 48 sati od prijema žalbe. Na njegovu odluku može se podneti žalba nadležnom sudu. Po ovoj žalbi sud će postupiti u roku od 48 sati i na ovu odluku nema prava žalbe. U žalbenom postupku protiv odluke kojom se odbija referendumska inicijativa na republičkom nivou (npr. predlog zakona ili drugog propisa) žalba se mora podneti sudu, koji u roku od 48 sati od prijema žalbe mora doneti odluku protiv koje više nema prava žalbe.

Prijava za održavanje javnog skupa

Prijavu za održavanje javnog skupa treba podneti odeljenju unutrašnjih poslova nadležnom za mesto okupljanja najkasnije 48 sati pre nego što je zakazano (računajući od trenutka prijema zahteva). Za okupljanje na prometnim ulicama prijava se mora podneti pet dana ranije. Prijava treba da sadrži program i ciljeve okupljanja, detalje posebno o početku i završetku događaja, orijentaciono vreme početka i trajanja i planirane mere za održavanje reda, uz procenu očekivanog broaj ljudi. Prijava može biti odbačena na osnovu raznih razloga (nepotpunost, narušavanje teritorijalnog integriteta i nezavisnosti Republike Srbije, religiozna i rasna netrpeljivost, itd.). O odluci o prijavi organizatori će biti obavešteni najkasnije 12 sati pre nego što je skup zakazan.

Mogućnosti postupanja u vezi učestvovanja u procesu donošenja odluka

ŠTA SU “JAVNOST” I “ZAINTERESOVANA JAVNOST”?

„Javnost“ obuhvata jedno ili više fizičkih ili pravnih lica, njihovih udruženja, organizacija ili grupa. „Zainteresovana javnost“ se definiše kao javnost na koju „utiču“, „može da utiču“ ili je „zainteresovana“ za projekte, politike, planove ili programe ili funkcionisanje postrojenja. Za registrovane organizacije za životnu sredinu pretpostavlja se da imaju „interes“ u procesu donošenja odluka o životnoj sredini. Vaša organizacija treba da bude registrovana kao predstavnik „zainteresovane javnosti“ kod nadležnog organa da bi obezbedila svoj status kao strana u postupku donošenja odluka.

POSTUPAK PROCENE UTICAJA NA ŽIVOTNU SREDINU

Ako vam je uskraćeno pravo da učestvujete u procesu donošenja odluka ili se ignoriše vaše učešće u postupku procene uticaja na životnu sredinu, u nekim slučajevima imate pravo da kao predstavnik "zainteresovane javnosti" uložite žalbu na odluku ili postupak organa vlasti ili direktno pokrenete upravni spor pred sudom. Situacije u kojima imate ovo pravo su navedene u daljem tekstu.

Kako koristiti ove mogućnosti u slučaju narušavanja prava (kršenja prava)

FAZA 1: UTVRĐIVANJE POTREBE PROCENE UTICAJA 

Ako i) niste blagovremeno obavešteni o podnetom zahtevu za utvrđivanje potrebe procene uticaja na životnu sredinu projekta ili investicije ili je i) zahtev nepotpun, možete podneti žalbu po osnovu kršenja pravila postupka. Isto tako, ii) ako je projekat izuzet od postupka procene uticaja, na rešenje se može podneti žalba ako „zainteresovana javnost“ može da dokaže da ovakav tretman projekta krši javni interes (na primer, zato što nisu usvojene vaše primedbe na prijavljeni projekat). Žalba se podnosi u pismenoj formi ovlašćenom drugostepenom organu, a minimalno saedrži naziv organa kojem se podnosi, osnov za žalbu, priloženo osporavano rešenje i podatke o podnosiocu žalbe. O žalbi će odlučiti organ kome je podneta u roku od 20 dana od njenog prijema.

FAZA 2: UTVRĐIVANJE OBIMA I SADRŽAJA STUDIJE O PROCENI UTICAJA

Ako i) niste blagovremeno obavešteni o utvrđenom obimu i sadržaju studije o proceni uticaja ili ii) smatrate da utvrđeni obim nije dovoljan ili nije potpun, možete se žaliti na kršenje pravila postupka. Žalba je moguća i ako iii) nije dato obrazloženje za odbijanje primedbi koje ste podneli vi ili vaša grupa (videti gore više o tome). Žalba se podnosi u pisanoj formi ovlašćenom drugostepenom organu i mora da sadrži naziv drugostepenog organa, rešenje koje se osporava, osnov žalbe i podatke o podnosiocu. Nakon prijema žalbe, drugostepeni organ treba da donese odluku u roku od 20 dana. Drugostepeni organ može odlučiti: 

  • Da usvaja vaše primedbe ili vaš predlog; ili
  • Da odbija vaše primedbe ili predlog uz obrazloženje takve odluike.

FAZA 3: DAVANJE SAGLASNOSTI NA STUDIJU O PROCENI UTICAJA

Ako je projekat odobren bez uzimanja u obzir primedbi na studiju o uticaju na životnu sredinu koje ste podneli vi ili vaša organizacija, možete pokrenuti upravni spor, odnosno suđenje. Uputstvo kako to uraditi dato je u rešenju kojim se vaše primedbe odbijaju, kao i rok za pokretanje spora. Upravni spor se pokreće podizanjem tužbe u pisanoj formi nadležnom sudu. U upravnom sporu mora biti dobro pripremljena jer se postupak po pravilu vodi na osnovu pisane dokumentacije. Tužbu treba podneti u roku od 30 dana (po Zakonu o upravnom sporu) i treba da ima propisan sadržaj (npr. naziv organa koji je doneo rešenje koje se osporava, osnov za tužbu, podatke o podnosiocu tužbe, kopiju osporavanog rešenja, kao i zahtev za naknadu troškova za podizanje tužbe). Podnođenje tužbe odlaže pravnosnažnost pobijanog konačnog rešenja o proceni uticaja na životnu sredinu, do oduke suda.

Stefan Stec, REC i Sreten Đorđević, konsultant, Srbija

POSTUPAK INTEGRISANOG SPREČAVANJA I KONTROLE ZAGAĐENJA

Ako vam je onemogućeno da učestvujete u postupku izdavanja integrisane dozvole ili vaše primedbe u tom postupku nisu uvažene, imate pravo da kao „zainteresovana javnost“ uložite žalbu na konačno rešenje nadležnog organa ili da pokrenete upravni spor.

Slučaj 18: Ledinačko jezero, Vojvodina, Srbija

Duško Medić, Zelena mreža Vojvodine Ledinačko jezero (Srebro), smešteno u okviru Nacionalnog parka Fruška gora, mesto je izuzetne prirodne lepote i čiste vode. To je popularni mesto za rekreaciju, posebno za stanovnike Starih Ledinaca, kao i za ljude iz Novog Sada, udaljenog 15 km. Tokom 2004. jezero i okolina su proglašeni za rekreativno i sportsko područje. Ipak, domaće rudarsko preduzeće Alas Rakovac (vlasništvo austrijske grupe Alas Internacional) ilegalno je zakupilo dva otvorena rudarska okna (Kišnjeva glava i Srebro) u okviru zaštićenog područja Nacionalnog parka i počelo da vrši rudarska iskopavanja u vulkanskoj steni Kišnjeva Glava (trahit) bez saglasnosti na planske dokumente i građevinske dozvole. Time su prekršili Zakon o nacionalnim parkovima, kao i Prostorni plan područja Fruške gore iz 2004. koji ne samo što zabranjuju eksploataciju prirodnih bogatstava u parkovima, nego propisuju zatvaranje, vraćanje u prvobitno stanje i rehabilitaciju svih aktivnih i ne neaktivnih rudarskih okana. Preduzeće odgovara ograđujući područje dva otvorena okna i uvodi naoružanu stražu radi obezbeđenja svog redovnog poslovanja. U novembru 2006. preduzeće počinje da ispumpava vodu iz Ledinačkog jezera, u skladu sa odlukom donetom od inspektora za vode Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu u junu 2006. koje utvrđuje opasnost od poplavljivanja lokalnog stanovništva. U avgustu 2006. bivša Uprava za zaštitu životne sredine pri Ministarstvu za nauku i životnu sredinu (sada Ministarstvo za zaštitu životne sredine Republike Srbije) potvrdila je ovu odluku zvaničnim zahtevom rukovodstvu Nacionalnog parka Fruška gora da započne ispumpavanje vode iz jezera.

Kao odgovor, Radomir Delić, žitelj i član skupštine MZ Stari Ledinci, pokrenuo je kampanju koju su predvodili Stari Ledinci i civilne organizacije Zelena mreža Vojvodine, Planeta Park i Penjački klub Adrenalin. Kampanja je započta u aprilu 2007. angažovanjem zainteresovanih oranizacija i institucija i otvaranjem bloga (na www.ledinackojezero.blogspot.com) i sprovođenjem elektronske peticije (na ttp:/www.ipetitions.com/petition/ledinackojezero/signatures.html), zajedno sa prikupljanjem potpisa na štampanom tekstu. Prikupljeno je više od 10.000 potpisa. Sledeće aktivnosti bile su dva okrugla stola sa ključnim subjektima na Pravnom fakultetu u Novom Sadu (u maju i julu 2007.), zatim performansi pored jezera, kampanja na međunarodno poznatom muzičkom festivalu Exit i biciklistička kampanja od Novog Sada do Starih Ledinaca. Druge bitne javne aktivnosti obuhvatile su deljenje letaka i stalan posao da se informiše javnost preko medija.
Pritisak žitelja i civilnih organizacija imao je za prvi uspeh to da su zvanično utvrdili da je jezero stabilno i ne predstavlja poplavnu pretnju stavnovnicima Starih Ledinaca. Potom je Pokrajinski Sekretarijat za energetiku i mineralne sirovine izvršio inspekcijski pregled okna Kišnjeva glava i naložio preduzeću Alas Rakovac da obustavi aktivnosti oko okna Srebro, a postepeno i oko okna Kišnjeva glava. U oktobru 2007. konačno su ispunjeni uslovi za zatvaranje, vraćanje u prethodno stanje i rehabiliitaciju. U januaru 2008. gradski Javni tužilac Novog Sada, za nezakonito poslovanje u rudarskim oknima Srebro i Kišnjeva glava u okviru Nacionalnog parka Fruška gora, pred Trgovinskim sudu u Novom Sadu podigao je proširenu optužnicu protiv preduzeća Alas Rakovac i njenog direktora.

U saradnji sa advokatskom kancelarijom Dobrosavljev nadležnim republičkim i pokrajinskim organima podneto je oko 20 raznih zahteva, žalbi i prigovora grupe koja je vodila kampanju, uključujući Odeljenju za inspekcijske poslove Ministarstva za zaštitu životne sredine Republike Srbije i Inspektoratu za životnu sredinu pokrajinskog Sekretarijata za zaštitu životne sredine i održivi razvoj, kao i Agenciji za privatizaciju Republike Srbije, a sve u vezi sa primenom Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i drugih zakona.

Kako voditi predmet, uključiti pravne profesionalce i podići tužbu na sudu

Pošto je pokretanje postupka skupo, zahteva vreme i na nekim instancama može dovesti do pravne odgovornosti, važno je imati dobar savet od iskusnih pravnih profesionalaca. Možete imati sreće da obijete pravni savet besplatno ili po niskoj ceni od pravnika zainteresovanih za javne interese, advokata koji žele da rade „pro bono“ ili teorijskih pravnika povezanih da univerzitetima, što je relativno nov fenomen koji se razvija. Gornja tabela navodi aktivne pravnike u Srbiji sposobne da se bave pitanjima zaštite životne sredine (Dodatak A pokazuje advokatsku tarifu). Da biste kontaktirali ove pravnike, molimo vas da se obratite autorima ovog modula.

Ako ste odlučili da pokrenete postupak pred sudom, uzmite u obzir sledeće savete, kao i one iz donjeg okvira:

  • Prvo, zapitajte se da li je neophodno pokretati sudski postupak i da li postoje druge mogućnosti za mirno rešenje spora; 
  • Drugo, dobro procenite svoje šanse za uspeh; 
  • Treće, konsultujte i uključite profesionalce (pravnike, advokate, druge profesionalce); 
  • Proverite da li ispunjavate formalne preduslove za pokretanje sudskog postupka (prekluzivni rokovi, aktivna legitimacija, i dr.); 
  • Proverite pravnu osnovu vašeg predmeta, upoznajte se sa relevantnim propisima, istražite slične slučajeve i konačne odluke (u suštini, pročitajte prethodne stranice); 
  • Ako pokrenete postupak, pribavite što je više moguće dokaza i potom odaberite one koji vam najviše odgovaraju (procena svedoka, dokumentacija); 
  • Pripremite svu relevantnu dokumentaciju, svedoke, konsultujte se sa merodavnim stručnjacima; 
  • Budite svesni slabih tačaka vašeg slučaja i trudite se da ih svojom strategijom premostite; 
  • Proverite svoje kapacitete (ljudske i finansijske) i razmislite o osnivanju fonda podrške; i 
  • Konačno, uporedite ponovo sve razloge za pokretanje sudskog postupka i potom odlučite da li ćete ga pokrenuti.

Pripremite vaš predmet

  • Sve dokumentujte. Kada je moguće fotografišite ili snimajte. Uvek, bilo da se odlučite za pravnu akciju ili za podršku medija, tačnost je odlučujuća. 
  • Pravite beleške – nebitno koliko kratke – o stvarima kao što su imena; datumi dešavanja događaja; ko vas je obavestio o predmetu; kada ste postali svesni situacije i kako; ko je bio na sastanku i šta se desilo. Kada imate neki oblik evidencije – trajanje sastanaka, dnevni red, e poruku – čuvajte ih na sigurnom mestu 
  • Činjenice vam mogu izgledati očigledne, ali ne zavise od pamćenja, posebno u pravnim postupcima gde možete biti pozvati da se setite nekog događaja godinama nakon što se desio i može vam biti traženo da pružite dokaze. Dokumentacija sve može da romeni. 
  • Jasnoća i tačnost su mnogo ubedljiviji nego nejasna prisećanja i procene.
  • Podelite informacije sa kolegama od poverenja: budite pažljivi.

Imajte na umu i rizik da ćete možda biti učesnik takozvane strateške parnice protiv učešća javnosti, kakve su tužbe od strane vlasti odn. „paravlasti” (interesnih grupa, lobija povezanih sa vlastima i sl.) koje vas optužuju za loše rukovođenje, kriminal, prevaru ili korupciju. Do odluke u pojedinim predmetima mogu proći godine i mogu vam trebati mnoge uzgredne akcije pred prvostepenim i drugostepenim sudom, a možda i pred sudovima na međunarodnom nivou. Uzgred, u odgovarajućim okolnostima, ovakvi slučajevi se vode i smatraju za rizične u smislu osiguranja.

Kada predmet uđe u pravni sistem biće upravljan unutrašnjim i detaljnim pravilima. Na primer, u Srbiji se mišljenja o stručnim pitanjima mogu utvrđivati samo putem sudskog veštačenja. U Srbiji možete angažovati i veštake sa listte veštaka u koje imate poverenje, čiji nalaz i mišljenje možete priložiti uz inicalni akt u postupku (tužbu, predlog). Angažman "vašeg" vaštaka ima dokaznu snagu zvaničnog sudskog veštačenja.

Čak i kada vaš predmet ode na sud, znajte da se i vi i vaš protivnik ljudi koji ponekad imaju neke svoje razloge i traže način da reše problem. Možda ćete naći da ste po izvesnim pitanjima vi i vaš protivnik saglasni i tada možete ubrzati postupak. Iako morate da vodite svoj predmet i nikada ne dajete nešto za ništa, komunikacija sa drugom stranom preko vaših pravnika često može biti korisna. Pamtite svoj konačni cilj. Ako je to zaštita prirodnih bogatstava, obezbedite svoje pravo da učestvujete, promenite odluku, itd, pošto uvek ostaju mogućnosti za rešavanje predmeta pravnim postupkom. 

Ako postignete svoj cilj, možete slobodno obustaviti pravni postupak. Ali, ako nameravate da ustanovite čistu pravnu praksu koju će i drugi koristiti u sličnim slučajevima, onda vaša strategija mora biti drugačija. Razmotrite mogućnosti zaštite prava i interesa oštećenog u postupku po načelu "oportuniteta" (odlaganje krivičnog gonjenja do namirenja štete i druge činidbe u javnom ili humanom interesu.

Stefan Stec, REC i Sreten Đorđević, konsultant, Srbija

Kako koristiti pravo na žalbu na međunarodnom nivou

Pod određenim uslovima, moguće je uložiti žalbu na međunarodnom nivou u oblastima javnog pristupa informacijama, učešća u procesima donošenja odluka, i prava na udruživanje/ kampanju/ demonstriranje. Praktični priručnik o podnošenju komunikacija za prigovor je proizvela CEE Bankwatch Network mreža CSO.

Ukoliko se vaš prigovor bavi problemima specijalno povezanim sa standardima postavljenim u tzv. "Arhuskoj Konvenciji"4 (kao što je odbijanje pristupa informacijama, pravo da se učestvuje u donošenju odluka i/ili pravo na pristup pravosuđu), možete na sličan način podneti "javnu komunikaciju" Komitetu za nepoštovanje (prigovor/e) Konvencije (NB: Istu proceduru ćete koristiti i u prekograničnom kontekstu, sa obzirom na nepoštovanje Espoo Konvencije5). Komitet se sastoji od pojedinaca koji deluju u ličnom svojstvu koji su odabrani od strane ugovornih strana Konvencije da se bave pitanjima poštovanja Konvencije, uključujući saslušavanje komunikacija od strane javnosti o implementaciji Konvencije. Komitet ne izdaje obavezujuće odluke o vašem slučaju kako bi to učinio sud, ali donosi nalaze i prenosi ih državi koja je u pitanju i sastanku ugovornih strana. Da bi ste podneli javnu komunikaciju (priručnik za podnošenje je dat na Internetu na www.unece.org/env/pp/pubcom.htm), prvo, tvoja država mora biti potpisnica Konvencije (tabela koja se nalazi ispod pokazuje status država koje su zastupljene u Master Kursu sa obzirom na potpisivanje Konvencije). Drugo, morate pokušati da upotrebite sva moguća pravna sredstva dostupna na nacionalnom nivou, pre no što slučaj iznesete predmet Komitetu za sprovođenje Konvencije.

Ako se vaš prigovor bavi vašim pravom na udruživanje/kampanju/demonstriranje, tvoje pravo na samoizražavanje, ili neizvršavanje državne obaveze da ti obezbedi zdravu životnu sredinu, možeš upotrebiti pravo da svoju žalbu podneseš Evropskom sudu za ljudska prava (ECtHR) u Strasburgu. Države koje su članovi Saveta Evrope (uslov za članstvo u EU) su prihvatile Evropsku Konvenciju o ljudskim pravima (ECHR) i jurisdikciju ECtHR. Srbija je postala 45-a država članica saveta Evrope 3-eg aprila 2003. Tekst Konvencije je dostupan na srpskom jeziku na internet stranici Saveta Evrope.

Žalbe protiv kršenja osnovnih prava mogu biti podnete sudu, ukoliko su ispunjeni određeni zahtevi. Među pravima garantovanim Konvencijom su zaštita od nezakonitog hapšenja (član 5); pravo na fer suđenje (član 6); pravo na izražavanje (član 10); pravo na okupljanje i udruživanje (član 11). Mnogi slučajevi su podneti sudu gde su se dogodile štete na životnoj sredini, i to na osnovu prava na život (član 2) i prava na poštovanje privatnosti i porodičnog života (član 8). Član 8, u stvari, je formirao dobru osnovu za zahteve/ tvrdnje protiv neuspeha države da zaštiti životnu sredinu. Studija slučaja 24 ispod pokazuje da su Strateški procesi protiv učešća javnosti (Strategic Litigation against public participation SLAPP) uspešno pobijani kroz žalbu sudu. Ukoliko je vaš slučaj baziran na bilo kojem od ovih prava, imajte na umu da iako niste uspeli da ubedite sudije u vašoj zemlji o kvalitetima vašeg slučaja, ipak i dalje postoji mogućnost na evropskom nivou. Stotine slučajeva se donose pred sud svake godine. 

Pored Evropske Konvencije o ljudskim pravima i Arhuske Konvencije, može se uzeti u obzir i Međunarodna povelja o pravima koja sadrži tri komada legislative: 1) Međunarodni ugovor o ličnim i političkim pravima (ICCPR, ratifikovan od strane 157 država uključujući i Srbiju i Crnu goru); 2) Međunarodni ugovor o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (ICESR ratifikovan od strane 154 države uključujući Srbiju i Crnu Goru); i 3) UN Deklaracija o ljudskim pravima ( koja sama po sebi nije obavezujuća). sa obzirom na procedure prigovora, prvi i treći ugovor će biti tretirani pod novim setom zakona koji će biti formulisan od strane saveta UN za ljudska prava (koja će zameniti komisiju za ljudska prava), ipak to će potrajati i neće biti operativno još neko vreme (za više informacija vidi: www2.ohchr.org/english/bodies/chr/complaints.htm). Sa obzirom na treći ugovor (ICESR), komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava nema proceduru prigovora. Ipak svi ovi instrumenti pošto uspostavljaju obavezujuće međunarodne norme, mogu biti korišćeni u domaćim pravnim procedurama.

Studija slučaja 19: Žalba evropskom sudu za ljudska prava

Ukoliko zvanični organ dpzvoli zagađujućem industrijskom postrojenju da radi kršeći dozvolu ili bez dozvole, a ti trpiš fizičku ili emocionalnu štetu, svoj slučaj protiv svoje države možeš da izneseš pred evropski sud za ljudska prava. Takav je slučaj bio u Španiji gde su stanovnici koji žive u blizini štavionice patili od respiratornih problema i neuspešno su poikušavali da nateraju svoje vlasti da deluju. Ponekad nije potrebno pokazati štetu. U italijanskoj industrijskoj zoni, bilo je dovoljno da vlasti nisu obezbedile potrebnu informaciju o životnoj sredini koja bi žiteljima dala mogućnost da donesu odluku o svojoj dobrobiti. U jednom turskom slučaju, turska vlada je nađena da nije obezbedila pravo na poštovanje privatnosti i porodičnog života kada je okrenula slepo oko prema ljudima koji žive u blizini stovarišta otpada. U tom slučaju eksplozija metana je ubila mnoštvo ljudi. Ovi slučajevi su pokazali da član 8 počinje da približava pravo na zdravu životnu sredinu koji zahteva od država da deluju da bi očuvale zdravlje i bezbednost ljudi. 

Ponekada su CSO morale da se suprotstave vlastima da bi ostvarile ciljeve, ali su ponekada i vlasti uzvraćale udarac tzv. SLAPP tužbama- "strateškim tužbama protiv učešća javnosti". Primer za to je kada su vlasti optužene za loše upravljanje, korupciju ili loše ponašanje tužile za klevetu i uvredu. Ali ECtHR je zaštitio pravo CSO da kritikuju zvaničnike po članu 10 (pravo na izražavanje). U slučaju VAK u Latviji, CSO je optužila gradonačelnika da je vodio seriju ilegalnih odluka o dozvolama. Gradonačelnik je dobio presudu da CSO nije dokazala optužbe i da zbog toga treba da plati odštetu i da se javno izvini. ECtHR je međutim da je vočdog uloga CSOa za zaštitu životne sredine veoma bitna za demokratsko društvo. Da bi ovu ulogu ispunjavao efektivno CSOu mora biti omogućeno da nepristrasno iznosi informacije od javnog značaja i da daje procenu o njima kojom baca svetlo na aktivnosti javnih službenika. Zvaničnici, po prirodi svoje pozicije, moraju da očekuju da budu predmet legitimnog javnog ispitivanja, i zbog toga uživaju manje zaštite nego obična privatna lica.

Stefan Stec, REC i Sreten Đorđević, konsultant, Srbija

Podnošenje prigovora arhuskom komitetu za prigovore 

I. Informacije o korespodentu koji podnosi komunikaciju 

Puno ime organizacije ili pojedinca koja/i podnosi prigovor: 

Stalna adresa: 

Adresa za korespodenciju o ovom slučaju, ukoliko se razlikuje od trajne adrese: 

Telefon: 

Faks: 

E-mail: 

Ako je komunikacija započeta od grupe pojedinaca, dati gornju informaciju za svakog pojedinca ponaosob i naznačiti jednu kontakt osobu. Ako je komunike podnet od strane organizacije, dati sledeće informacije o autorizovanoj osobi organizacije u vezi sa ovom komunikacijom: 

Ime: 

Titula/ pozicija: 

II. Država koja je u pitanju Ime države na kjoju se odnosi komunikacija:

III. Činjenice komunikacije Dati detalje i okolnosti navodne ne- saglasnosti. Uključiti sve stvari relevantne za procenu i razmatranje vaše komunikacije. Objasniti zašto misliš da činjenice i okolnosti opisane predstavljaju kršenje odredbi Konvencije.Ime: Titula/ pozicija: II. Država koja je u pitanju Ime države na kjoju se odnosi komunikacija:

III. Činjenice komunikacije Dati detalje i okolnosti navodne ne- saglasnosti. Uključiti sve stvari relevantne za procenu i razmatranje vaše komunikacije. Objasniti zašto misliš da činjenice i okolnosti opisane predstavljaju kršenje odredbi Konvencije.

IV. Priroda navodne ne- saglasnosti Naznačiti da li komunikacija ima veze sa specifičnim slučajem kršenja individualnih prava na pristup informacijama, na učešće javnosti ili prava na dostupnost pravne zaštite koje rezultiraju iz nepoštovanja u individualnom slučaju od strane zvaničnih organa, ili se radi o generalnom ne sprovođenju, ili ne pravilnom sprovođenju (nekih od) odredbi Konvencije od strane države ili organa protiv koga se prigovor podnosi. 

V. Odredbe Konvencije relevantne za komunikaciju Precizno nabrojati koliko je god moguće precizno odredbe (članove, paragrafe i pod paragrafe) Konvencije za koje se država optužuje da ih ne sprovodi.

VI. Korišćenje domaćih pravnih lekova ili međunarodnih procedura Naznačiti da li su prizvane i korišćene neke domaće pravne mogućnosti da se pokuša rešiti ovaj pojedinačni problem nesaglasnosti (ne- sprovođenja) koji je subjekat komunikacije i specifikovati koje su procedure bile korištene, kada su bili izneti koji zahtevi i koji su rezultati bili ovih domaćih procedura: Ako nije korišćena ni jedna domaća procedura nije bila korištena navesti zašto nije: Naznačiti ukoliko je korištena bilo koja druga međunarodna procedura da se adresira problem ne- saglasnosti koji je subjekt komunikacije i ako jeste navesti detalje (kao i za domaće procedure):

VII. Tajnost (poverljivost) Ukoliko nisi eksplicitno zahtevao drukčije, niti jedan deo tvojeg komunikea neće biti tretiran kao poverljiv. Ukoliko si zabrinut da bi mogao biti kažnjen, uznemiravan ili progonjen, možeš zahtevati da informacije sadržane u tvojoj komunikaciji, uključujući i tvoje lične podatke, budu smatrane tajnim. Možeš takođe objasniti zašto želiš da ti podaci budu poverljivi, mada je ovo potpuno neobavezujuće.

VIII. Dodatna dokumentacija (kopije, ne originali) 

  • Relevantna nacionalna regulativa, naglasiti najrelevantnije odredbe zakona. 
  • Odluke/ rezultati drugih procesa.
  • Bilo koja druga dokumentacija koja utemeljuju informacije date pod VII (gore). 
  • Važni delovi korespodencije sa zvaničnicima. Izbegava nebitnu i suvišnu dokumentaciju i, ako je neophodno uključiti neupotrebljivu dokumentaciju potrudi se da naglasiš delove koji su suštinski za slučaj.

XI. Sažetak Daj dve- tri strane sažetka relevantnih fakata tvoje komunikacije. 

X. Potpis Komunikacija treba da bude potpisana i datirana. Ukoliko se komunikacija podnosi u ime organizacije, osoba ovlašćena u ime organizacije da potpiše mora da potpiše. XI. Adresa Jasno naznačiti: “Communication to the Aarhus Convention’s Compliance Committee,” poslati na: Mr. Jeremy Wates, Secretary to the Aarhus Convention, United Nations Economic Commission for Europe, Environment and Human Settlement Division, Room 332, Palais des Nations, CH-1211 Geneva 10, Switzerland, Tel: +41 22 917 2384; Fax: +41 22 907 0107; E-mail: jeremy.wates@unece.org

Stefan Stec, REC i Sreten Đorđević, konsultant, Srbija

Prijava po članu 34 Konvencije mora biti podneta u pisanom obliku (poželjno bi bilo štampano) na sledeću adresu: 

Registar,, European Court of Human Rights, Council of Europe, F-67075 STRASBOURG CEDEX. 

Ne postoji on- line ili e- mail proces prijavljivanja, ali se apliciranje može izvršiti i putem faksa na +33 (0)3 88 41 27 30. Ipak, potpisana originalna kopija mora biti poslata putem pošte najduže 5 dana posle slanja faksa. 

Prijava mora uobičajeno biti učinjena na formularu koji se može preuzeti sa internet strane Suda (website.) Pa ipak aplikant može da preda svoj prigovor u pismu ali u tom slučaju Registar može tražiti od aplikanta da popuni zvanični formular, što mora da bude učinjeno u roku od 6 nedelja od dana slanja pisma koje šalje Registar aplikantu.

Aplikacija mora da ima sledeći sadržaj: 

(a) ime, datum rođenja, nacionalnost, pol, zaposlenje i adresu aplikanta; 

(b) ime, zaposlenje i adresu predstavnika, ako postojii; 

(c) ime strane ili strana u ugovoru protiv kojih je prijava (aplikacija) učinjena; 

(d) jezgrovita izjava o činjenicama; 

(e) jezgrovita izjava o navodnim kršenjima Konvencije i relevantni argumenti; 

(f) jezgrovita izjava o aplikantovom udovoljenju kriterijumu admisibilnosti (iscrpljenost svih domaćih pravnih lekova i pravilo šest meseci) postavljeno u članu 35 § 1 Konvencije; i 

(g) predmet aplikacije ; koja mora da bude potkrepljena: 

(h) kopijama svih relevantnih dokumenata i posebno odlukama bilo pravnim ili ne koje su donešene o predmetu prijave (aplikacije).

U posebnim slučajevima aplikant može zahtevati da njen/ njegov identite ne bude objavljen u javnosti. Gde, u specijalnim slučajevima, prijava prelazi 10 strana (isključujući anekse koji pobrajaju dokumente), aplikant mora da priloži kratak sažetak (summary). U slučaju da aplikant proizvede dokumente da mu podrže prijavu, ne treba da prilože originalne kopije. Dokumenti moraju da budu nabrojani u redu po datumima, numerisani redom i moraju biti dati kratki opisi (tj pismo, naređenje, presuda, žalba, itd.) Aplikant koji već ima predmet u Sudu (ECtHR) mora informisati Registar o tome, izjavljujući i broj te prijave.

Stefan Stec, REC i Sreten Đorđević, konsultant, Srbija

GENERALNE INFORMACIJE

Tranzicioni period u kome se nalazi srpsko društvo karakterišu procesi transformacije pojedinih segmenata društva od prevaziđenih ka standardima usvojenim od strane društava uređene demokratije. U ovom procesu, pojedine društvene oblasti, odlukama političkih subjekata različite motivacije, brže se transformišu od drugih. Pojedine društvene oblasti, medjutim daleko zaostaju u razvoju ka standardima razvijenih država. Regulatorni ambijent za razvitak srpskog civilnog društva stoji na stupnju na kome se nalazio pre više decenija. Može se pretpostaviti da se razlozi za ovakvo stanje kriju u nepostojanju političke volje da se potstakne razvoj civilnog sektora, odn. nedovoljno izgradjenoj političkoj i gradjanskoj kulturi donosioca političkih odluka.

Pored relativno sporog razvoja pravnog okvira još slabiji dometi u tranziciji srpskog društva i države vide se u znatnoj diskrepanci izmedju pravnog okvira i realne implementacije formalno usvojenih savremenih standarda. Sve se ovo reflektuje i na položaj javnosti, odn. zainteresovane javnosti u oblasti zaštite životne sredine, zaštite prirode i konačno pozicije u procesu izgradnje sistema održivog razvoja.

POJAM JAVNOSTI, ZAINTERESOVANE JAVNOSTI I POLOŽAJ NVO U OBLASTI ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

Iako pozitivni propisi Republike Srbije na definišu pojam nevladinih organizacija, nova ekološka regulative uvodi u pravni život važne pojmove "javnosti" i "zainteresovane javnosti" definišući na taj način položaj i kapacitet NVO u ostvarivanju svojih prava. Prema Zakonu o zaštiti životne sredine, "javnost" čine jedno ili više fizičkih ili pravnih lica, njihova udruženja, organizacije ili grupe.1 Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu definiše i pojam "zainteresovane javnosti” 2 koju čini javnost na koju utiče ili može uticati plan ili program odnosno koja ima interes u donošenju odluka koje se odnose na zaštitu životne sredine. Status zainteresovane javnosti pripada i svim registrovanim nevladinim organizacijama koje se bave zaštitom životne sredine.

Zakon o sistemu zaštite životne sredine, kao osnovni, sistemski akt u ovoj materiji, deklaratorno promoviše gradjane, grupe gradjana i njihova udruženja u jedne od nosioca sistema zaštite životne sredine Srbije.3 Koncept informisanja i učešća javnosti sadržan je u odredbi Zakona koja odredjuje da svako ima pravo: da bude obavešten o stanju životne sredine i da učestvuje u postupku donošenja odluka čije bi sprovođenje moglo da utiče na životnu sredinu4. Navedena definicija ukazuje na uzajamnu povezanost procesa informisanja i učešća javnosti u procesu donošenja odluka.

Stefan Stec, REC i Sreten Đorđević, konsultant, Srbija

Pravni okvir organizacija civilnog društva

Bez potrebe detaljnijeg zalaženja u ustavnopravnu osnovu, pravni okvir koji uredjuje segment civilnog društva u Srbiji do skoro je bio definisan Zakonom o društvenim organizacijama i udruženjima gradjana iz 1982. godine kao i saveznim Zakonom o urduživanju gradjana udruženja, društvene organizacije i političke organizacije koje se osnivaju za teritoriju SFRJ iz 1990. godine. Novi Zakon o udruženjima, osim birokratskog "tona" nije uneo ništa novo u oblast civilnog sektora. Suštinski bitna a suptilna razgraničenja pojmova javnosti, zainteresovane javnosti i sl. ostala su daleko od domašaja ovog zakona. Civilni sektor Srbije novim zakonom nije dobio ništa fundamentalno kvalitetno. Zakon deluje kruto, preteći desetinama odredbi o postupcima stečaja, likvidacije, postupanja sa imovinom, postupcima zabrane rada udruženja i sl. I pored toga, udruženjima gradjana priznata su i prava koja im otvaraju prostor za delovanje. To se pre svega odnosi na činjenicu da ove organizacije imaju status pravnih lica, imaju kapacitet stranke (pravni subjektivitet) u pravnom životu, mogu imati svoju imovinu, mogu se kao pravni subject pojavljivati pred pred organima uprave i sudovima itd.

Modeli neposredne demokratije i NVO

Zakonom koji uredjuju oblast narodne inicijative i referenduma uredjuju se pitanja uslova i postupka referenduma i narodne inicijative. Zakon ne privileguje asocijacije gradjana kao aktivno legitimisane za inicijaciju ovih modela neposredne demokratije već to pravo, pod uslovima predvidjenim zakonom, daje gradjanima odn. odredjenom broju gradjana u zavisnisti od vrste i teritorijalne odredjenosti prostora na kome se narodna inicijativa odn. referendum sprovodi.

Stefan Stec, REC i Sreten Đorđević, konsultant, Srbija

 Pravo na informaciju i pravo na informisanje o životnoj sredini

Pravo na pristup informacijama sadrži u sebi dve komponente: pravo na dobijanje informacije na zahtev i pravo na informisanje o životnoj sredini bez prethodnog zahteva. U ovoj drugoj situaciji ono predstavlja aktivnu obavezu organa javnih vlasti da kontinuirano ili po potrebi informišu javnost o stanju i pojavama od značaja za životnu sredinu.

Informacija od javnog značaja

Zakon definiše informaciju od javnog značaja kao informaciju kojom raspolaže organ javne vlasti, koja je nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, koja je sadržana u odredjenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna6. "Opravdani interes javnosti" postoji i kada se radi o informacijama kojima raspolaže organ vlasti koje se odnose na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine.

Postupak za dobijanje informacije "na zahtev"

      Pismeni zahtev i usmeni zahtev "na zapisnik" 

U postupku za izdavanje informacija od javnog značaja koje se odnose na životnu sredinu, po pravilu se primenjuje načelo pismenosti. Organ vlasti može propisati obrazac za podnošenje zahteva ali mora primiti i zahtev koji nije sačinjen na propisanom obrascu.Državni organ je obavezan primiti i usmeni zahtev tražioca informacije. Takav zahtev se saopštava na zapisnik i unosi se u posebnu evidenciju. Na usmeni zahtev primenjuju se pravila kao da je podnet pismeni zahtev. Organ javne vlasti nije ovlašćen da prilikom prijema zahteva i postupanja po njemu izdavanje informacije uslovi isticanjem razloga zbog kojeg se informacija traži. Zahtev za izdavanje informacija mora sadržati, najmanje, naziv organa vlasti, ime, prezime i adresu tražioca kao i što precizniji opis informacije koja se traži. Ukoliko zahtev ne sadrži osnovne podatke, ovlašćeno lice organa vlasti dužno je da pouči tražioca kako da te nedostatke otkloni. Ukoliko se uočeni nedostaci ne otklone u roku od 15 dana od dana prijema uputstva o dopuni, a nedostaci su takvi da se po zahtevu ne može postupati, organ vlasti doneće zaključak o odbacivanju zahteva kao neurednog. Protiv ovog zaključka dozvoljena je žalba.

  Rok za donošenje odluke po zahtevu

Opšti rok za izdavanje informacije od javnog značaja je 15 dana od dana podnošenja zahteva. Ukoliko u ovom roku nije moguće izdati traženu informaciju, organ je obavezan o tome obavezstiti tražioca i odrediti novi rok, koji ne može biti duži od 40 dana od dana podnošenja zahteva. Kada se radi o informacijama za koje "se može pretpostaviti da su od značaja za ugrožavanje ili zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine" rok za izdavanje informacije je specijalan i iznosi 48 sati. Zakon ne nudi mogućnost produženja ovog specijalnog roka. Kada se rokovi predvidjeni različitim zakonima razlikuju, orani vlasti dužni su primenjivati rokove predvidjene Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja!

     Naknade i oslobađanje od naknada

Uvid u dokument koji sadrži traženu informaciju je besplatan! Kopija dokumenta koji sadrži traženu informaciju izdaje se uz obavezu tražioca da plati naknadu nužnih troškova izrade te kopije a u slučaju upućivanja i troškove upućivanja kopije. Cena za izdavanje informacije od javnog zančaja propisana je posebnom uredbom. Od obaveze plaćanja naknade oslobodjeni su novinari, kada kopiju dokumenta zahtevaju radi obavljanja svog poziva, stručne organizacije i naučne kuće kada informacije koriste u vršenju svoje delatnosti, udruženja za zaštitu ljudskih prava kada kopiju dokumenta zahtevaju radi ostvarivanja ciljeva udruženja i sva lica kada se tražena informacija odnosi na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine.

4.4. Pravo na informisanje o životnoj sredini

     4.4.1. Pravo na redovno, blagovremeno i potpuno informisanje 

Javnost ima pravo na redovno, blagovremeno i potpuno informisanje o pojavama u životnoj sredini i o stanju činioca životne sredine kao i aktivnostima koje su od značaja za zaštitu i unapredjenje životne sredine. U tom smislu, državni organi, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i ovlašćene i druge organizacije imaju obavezu9 da redovno, blagovremeno, potpuno i objektivno, obaveštavaju javnost o stanju životne sredine kao i o merama upozorenja ili razvoju zagađenja koja mogu predstavljati opasnost za život i zdravlje ljudi. U praktičnom smislu, navedena obaveza državnih organa iscrpljuje se kroz publikovanje periodičnjaka (npr. godišnjaci RHMZ, izveštaji RZZP itd.), podnošenjem izveštaja predstavničkim organima vlasti (izveštaji Vlade RS i Poverenika za informacije od javnog značaja koji se podnose Skupštini RS), publikovanjem informatora, izveštaja o radu, ali i redovnim informisanjem putem elektronskih i pisanih sredstava javnog informisanja, naročito u vanrednim situacijama10 itd.

     4.4.2. Propuštanje informisanja kao procesni razlog za ukidanje odluka od značja za životnu sredinu

Obaveza informisanja katkad je i sastavni deo predvidjenih procedura koje su od interesa za životnu sredinu. Tako je po propisima o proceni uticaja na životnu sredinu kao i po procedurama izdavanja integralnih dozvola. Propuštanje, odn. nepoštovanje ovih obaveza informisanja javnosti11, koje je preduslov efikasnog učešća javnosti u postupku donošenja odluka od značaja za životnu sredinu, predstavlja povredu zakonom utvrdjenog postupka i osnov je za napadanje prvostepenih odluka u ovim postupcima.

4.5. Uskraćivanje/ograničavanje prava na pristup informacijama

Zakon o sistemu zaštite životne sredine a posebno Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja predvidja situacije kada se podnosiocu zahteva može u celini ili delimično uskratiti pravo na informaciju. Razlozi koji predstavljaju osnov za odbijanje zahteva za informacijama tiču se: 

  • Poverljivosti rada državnih organa, kada bi objavljivanje takvih informacija negativno uticalo na poverljivost rada državnih organa, kada je poverljivost predvidjena zakonom. 
  • Medjunarodnih odnosa, odbrane i bezbednosti, zbog opasnosti da bi objavljivanje takvih informacija moglo negativno uticati na "medjunarode odnose, odbranu zemlje i javnu bezbednost"12, odnosno ukoliko bi činjenje dostupnim ovakvih informacija "ozbiljno ugrozilo odbranu zemlje, nacionalnu ili javnu bezbednost, ili medjunarodne odnose"13 
  • Uticaja na rad pravosudnih organa, zbog opasnosti od ugrožavanja, ometanja ili otežavanja sprečavanja ili otkrivanja krivičnih dela, optuženja za krivično delo, vodjenja pretkrivičnog postupka, vodjenja sudskog postupka, izvršenja presude ili sprovodjenja kazne, ili kog drugog pravno uredjenog postupka, fer postupanja i pravičnog sudjenja.
  • Ekonomskih interesa zemlje, ako bi izdavanjem informacije bila bitno umanjena sposobnost države da upravlja ekonomskim procesima u zemlji, ili bi bilo bitno otežano ostvarenje opravdanih ekonomskih interesa.
  • Ograničenja u cilju zaštite prava vezanih za ličnost, u koju grupu ograničenja spadaju ona koja za cilj imaju da zaštite život, zdravlje, sigurnost ili koje drugo važno dobro nekog lica, poverljivost ličnih podataka, odnosno dosijea kada je to predviđeno zakonom, pravo na zaštitu prava intelektualne svojine kao i ograničanja kojima se štite interesi trećih lica koja poseduju informacije, a koja nisu obavezna da ih pruže, odnosno nisu saglasna sa njihovim objavljivanjem. 
  • Već objavljene ili na drugi način dostupne informacije, u kom slučaju državni organ nije dužan ponovo izdati informaciju, s tim da je obavezan podnosiocu zahteva označiti "nosača" navedene informacije, osim ako je to opšte poznato
  • Zloupotrebe prava na zahtev za informacijama, naročito ako je traženje nerazumno često, kada se ponavlja zahtev za istim ili već dobijenim informacijama ili kada se traži preveliki broj informacija

Zaštita prava na pristup informacijama

     Žalba Povereniku za informacije od javnog značaja 

Tražilac informacije ima pravo izjaviti žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja, u roku od 15 dana od dostavljanja rešenja organa vlasti, ako organ vlasti: odbije da obavesti tražioca o tome da li poseduje odredjenu informaciju od javnog značaja ili mu je ona inače dostupna; da mu stavi na uvid dokument koji sadrži traženu informaciju; da mu izda, odnosno uputi kopiju dokumenta, ili ako to ne učini u propisanom roku; ne odgovori u propisanom roku na zahtev tražioca; uslovi izdavanje kopije dokumenta koji sadrži traženu informaciju uplatom naknade koja prevazilazi iznos nužnih troškova izrade te kopije; ne stavi na uvid dokument odnosno ne izda kopiju tog dokumenta koji sadrži traženu informaciju na način predvidjen zakonom.

      Rešavanje Poverenika po žalbi zbog "ćutanja administracije"

Ako je žalba izjavljena zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku ("žalba zbog ćutanja administracija") Poverenik će ispitati razloge zbog kojih rešenje nije doneto u roku. Ako nađe da rešenje nije doneto u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice tražioca, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja koji ne može biti duži od jednog meseca. Ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, Poverenik će, po stanju u spisima ili po sprovedenom postupku sam rešiti upravnu stvar. 

     Rok za donošenje odluke po žalbi 

Poverenik donosi rešenje bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana predaje žalbe. 

     Odluke Poverenika se mogu napadati pred sudom 

Protiv rešenja Poverenika po žalbi ali i kada žalba nije dozvoljena može se pokrenuti upravni spor, koji predstavlja posebnu vrstu sudskog postupka.

Zaštita prava na dobijanje informacije kada žalba nije dozvoljena

Protiv rešenja Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade Republike Srbije, Vrhovnog suda Srbije, Ustavnog suda i Republičkog javnog tužioca ne može se izjaviti žalba. U tom slučaju je dozvoljeno pokrenuti i voditi upravni spor. Upravni spor nije deo upravnog postupka već predstavlja poseban sudski potupak.

Stefan Stec, REC i Sreten Đorđević, konsultant, Srbija

Propisi iz oblasti procene uticaja, strateške procene uticaja na životnu sredinu i izdavanja integralnih dozvola uvode u pravni život veoma složene procedure učešća javnosti u procedurama donošenja odluka od značaja za životnu sredinu.

Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu

Procena uticaja na životnu sredinu predstavlja zakonom uredjenu preventivnu meru zaštite životne sredine zasnovana na izradi studija i sprovođenju konsultacija uz učešće javnosti i analizi alternativnih mera, sa ciljem da se prikupe podaci i predvide štetni uticaji određenih projekata na život i zdravlje ljudi, floru i faunu, zemljište, vodu, vazduh, klimu i pejzaž, materijalna i kulturna dobra i uzajamno delovanje ovih činilaca, kao i utvrde i predlože mere kojima se štetni uticaji mogu sprečiti, smanjiti ili otkloniti imajući u vidu izvodljivost tih projekata. Zakonom je propisan postupak informisanja i učešća javnosti, odn. zainteresovane javnosti u donošenju odluka kao i postupak za zaštitu navedenih prava u slučaju njihovog nepoštovanja, pri čemu zainteresovanoj javnosti daje znatno veći kapacitet u postupku. Ovo posebno kroz mogućnost da neposredno učestvuje u procesu donošenja odluka i pravu na podnošenje pravnog leka odn. tužbe u postupku. 

Postupak se sprovodi kroz nekoliko faza: 1) fazu odlučivanja o potrebi procene uticaja sa podfazom obaveštavanja u učešća javnosti kroz postupak pribavljanja mišljenja javnosti 2) fazu određivanja obima i sadržaja studije o proceni uticaja, sa podfazom učešća javnosti i 3) fazu odlučivanja o davanju saglasnosti na studiju o proceni uticaja, sa napred pomenutom procedurom obaveštavanja i učešća javnosti ali samo do podfaze koja se sprovodi po zahtevu za dopunama i izmenama studije uticaja koja neposredno prethodindonošenju upravnog akta u prvostepenom postupku. Osnovni nedostatak zakona vidi se u činjenici da je javnost u potpunosti isključena iz procedure po zahtevu za izmenama i dopunama studije. Time se javnosti onemogućuje da utiče na konačnu verziju dokumenta, pred donošenje odluke o saglasnosti.

 Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu

Ovim zakonom uređuju se uslovi, način i postupak vršenja procene uticaja određenih planova i programa na životnu sredinu radi obezbeđivanja zaštite životne sredine i unapređivanja održivog razvoja integrisanjem osnovnih načela zaštite životne sredine u postupak pripreme i usvajanja planova i programa. Postupak uključivanja zainteresovanih organa i organizacija započinje u fazi pripreme odluke o izradi strateške procene, dostavljanjem zahteva za davanje mišljenja u zakonom predvidjenom roku. U fazi izrade izveštaja, isti se izlaganjem na uvid i javnom raspravom stavlja na uvid i komentare javnosti o čemu se sastavlja izveštaj sa obaveznim obrazloženjima u prilog ili protiv iznetih mišljenja javnosti.

Zakon o strateškoj proceni uticaja medjutim trpi znatne kritike u pogledu efektivnog uključivanja javnosti u postupak izrade izveštaja. Ovo najmanje jer zakon favorizuje zainteresovane organe i organizacije na račun javnosti, ne poznaje pojam "zainteresovane javnosti", javnost ne tretira kao stranku u postupku niti sadrži odredbe o pravnoj zaštiti u slučaju povrede postupka izlaganja na javni uvid i javne rasprave, kao jedinim načinima učestvovanja javnosti u postupku predvidjenim ovim zakonom.

 Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja

Ovaj zakon, čija se praktična primena tek očekuje a praksa gotovo ne beleži konkretne primere okončane procedure, propisuje proceduru učešća javnosti, odn. zainteresovane javnosti u postupku izdavanja integrisanih dozvola. Integrisana dozvola predstavlja odluku nadležnog organa kojom se odobrava puštanje u rad postrojenja ili njegovog dela, odnosno obavljanje aktivnosti. Sastavni deo dozvole čini i dokumentacija sa utvrđenim uslovima kojima se garantuje da takvo postrojenje ili aktivnost odgovaraju zahtevima predviđenim zakonom Uključivanje javnosti u postupak izdavanje integrisane dozvole započinje u ranoj fazi podnošenja zahteva za izdavanje dozvole, kada javnost dobija pravo da iznese svoje mišljenje o zahtevu. Postupak učešća javnosti nastavlja se u fazi izrade nacrta dozvole. Proceduru prati i obaveza informisanja javnosti o fazama postupka kao i o konačnoj odluci nadležnog organa. Znatna manjkavost zakona ogleda se u nedorečenosti u pogledu prava zainteresovane javnosti na podnošenje tužbe u upravnom sporu na prvostepenu odluku.

Obaveštavanje javnosti u postupcima procene uticaja i izdavanja integrisanih dozvola

Zakoni na strogo formalan način uredjuju proceduru obaveštavanja odn. informisanja javnosti o fazama postupka i mogućnostima učešća koje javnosti stoje na raspolaganju. Najdetaljniji je i najprecizniji Zakon o proceni uticaja a najoskudniji Zakon ostrateškoj proceni koji u pogledu načina obaveštavanja javnosti upućuje na primenu propisa iz oblasti planiranja i izgradnje.

Prema Zakonu o proceni uticaja, kao najznačajnijem sa aspekta učestalosti u praksi, obaveštavanje javnosti se realizuje putem najmanje jednog lokalnog lista na službenim jezicima koji su u upotrebi na području koje je zahvaćeno uticajem planiranog projekta odn. aktivnosti, s tim da se obaveštavanje može vršiti i putem elektronskih medija. Zakon ne predvidja obavezuj pismenog obaveštavanja zainteresovane javnosti iako takva obaveza stoji prema zainteresovanim organima i organizacijama. Mimo postupka obaveštavanja javnosti, zakonom je uredjena u procedura stavljanja odredjene dokumentacije na uvid. 

Zakon o proceni uticaja tako obavezuje nadležne organe da javnosti stavi na uvid kompletnu dokumentaciju o strovedenom postupku procene uticaja, u roku od 15 dana od dana podnošenja pismenog zahteva. Izuzeci od ovog pravila se odnose na dokumentaciju zaštićenu oznakom poverljivosti osim podataka o emisijama, rizicima od udesa, rezultatima monitoringa i inspekcijskom nadzoru, koji podaci ne mogu biti zaštićeni kao tajna. Sva tri zakona takodje predvidjaju da je evidencija o sprovedenim postupcima, donetim odlukama, o izveštajima, rezultatima učešća javnosti kao sastavnom delu dokumentacije, registrima izdatih dozvola i sl. dostupna javnosti. O evidenciji o sprovedenim postupcima i odlukama u okviru procene uticaja na životnu sredinu vodi se javna knjiga. Registar izdatih integrisanih dozvola je sastavni deo informacionog sistema životne sredine. Uvid u ovaj registar je javan.

Izveštaj o strateškoj proceni uticaja kao i izveštaj o učešću javnosti sastavni su deo dokumentacione osnove plana i programa. Navedena dokumentacija i podaci dostupni su javnosti.
Navedeni nosači informacija i podataka (javna knjiga, registri i sl.) vode se kako u papirnoj tako i u elektronskoj formi, što ih čini znatno dostupnijim javnosti.

 Izlaganje na javni uvid i javna rasprava

Izlaganje na javni uvid, prezentacija i javna rasprava o studiji o proceni uticaja, prema Zakonu o proceni uticaja, predstavlja obaveznu fazu postupka koja podrazumeva obaveštavanje javnosti, izlaganje studije, prezentaciju i javnu raspravu o ovom dokumentu. Suštinsku važnost ima obaveza nadležnog organa da o sprovedenoj proceduri, iznetim stavovima i primedbama sastavi pregled mišljenja, dakle izveštaj sa predlozima izmena i dopuna studije, koji se dostavlja nosiocu projekta na dalju obradu. Zakon o strateškoj proceni uticaja obavezuje na sprovodjenje postupka izlaganja izveštaja o strateškoj proceni na javni uvid i javnoj raspravi povodom ovog dokumenta. Zakon ne uredjuje sam nači izlaganja i rasprave već upućuje na primenu Zakona o planiranju i izgradnji.

 Pristup pravosudju

Zakoni na neujednačen način regulišu pitanja mogućnosti zaštite prava na učečće javnosti, kako kroz pravo na žalbu tako i putem podnošenja tužbe u sudskom postupak. Najbolji je u tom smislu Zakon o proceni uticaja, nedorečen Zakon o integralnoj kontroli i sprečavanju zagadjenja a najlošiji Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu. 

Zakon o proceni uticaja detaljno odredjuje u kojim situacijama i protiv kojih odluka se može izjaviti žalba, kao i što odredjuje da se protiv konačne odluke o davanju saglasnosti ond. odbijanju od zahteva za izdavanje saglasnosti ne može izjaviti žalba ali se može voditi upravni spor. Zakon odredjuje kao aktivno legitimisane subjekte zainteresovane organe, organizacije i zainteresovanu javnost. 

Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagadjenja životne sredine odredjuje da se protiv rešenja o izdavanju integralne dozvole odnosno protiv rešenja o odbijanju zahteva za izdavanje ove dozvole ne može izjaviti žalba ali da se može pokrenuti i voditi upravni spor. Zakon, medjutim nalaže da se doneto rešenje dostavlja operateru, a da se o tome obaveštavaju drugi organi, organizacije i javnost iz čega se može zaključiti da sudska zaštita kriz pravo na pokretanje upravnog spora pripada samo operateru, kao licu kome se odluka dostavlja i od kog roka počinje teći rok za podnošenje tužbe. Rok za dostavljanje, odn. obaveštavanje je isti, iznosi 8 dana i teče od dana donošenja rešenja. Zakon ostrateškoj proceni uticaja ne nudi ni mogućnost zaštite prava javnosti u upravnom niti u sudskom postupku. Odsustvo prava na žalbu odn. tužbu lišava javnost mogućnosti da brani stav iskazan u postupku javnog uvida i rasprave. Time se ovaj zakon bitno u svom negativnom kontekstu odvaja od ostala dva zakona.

Stefan Stec, REC i Sreten Đorđević, konsultant, Srbija