Upravljanje hemikalijama

Industrije širom sveta svakodnevno koriste velik broj hemikalija radi poboljšanja procesa proizvodnje, povećanja performansi ili snižavanja cena robe. Važno je napomenuti da se termin hemikalija odnosi i na pojedinačne supstance, kao i na njihove smeše. Takođe, hemikalije se u velikoj meri dodaju u hranu i pakovanja hrane, kao i u predmete za svakodnevnu upotrebu kao što su odeća, mobilni telefoni, tepisi, nameštaj, kozmetika, igračke, detergenti, sredsta za deratizaciju. One u velikoj meri zagađuju životnu sredinu i ulaze u ljudsko telo, a nesumnjiv je i njihov direktni uticaj na zdravlje.

Statistika pokazuje da se međunarodna trgovina hemikalijama utrostručila od 1970. godine, a količina godišnje proizvedenih hemikalija povećana je tokom druge polovine 20. veka sa oko 7 miliona tona godišnje na oko 400 miliona tona godišnje, odnosno čak 57 puta. Prema podacima Evropske agencije za hemikalije (European Chemicals Agency -  ECHA), u EU se koristi više od 120.000 različitih supstanci.

U okviru platforme po imenu Strateški pristup međunarodnom upravljanju hemikalijama (Strategic Approach to International Chemicals Management - SAICM), definisano je  održivo upravljanje hemikalijama. Ovakvo upravljanje podrazumeva pristup koji osigurava da se one koriste i proizvode na način koji negativne efekte na ljudsko zdravlje i životnu sredinu svodi na najmanju moguću meru.

Održivo upravljanje hemikalijama uključuje:

-        zaštitu zaposlenih na radnom mestu od povreda i bolesti prouzrokovanih primenom hemikalija;

-        zaštitu ljudi i životinja od povreda prouzrokovanih hemikalijama;

-        zaštitu životne sredine;

-        bezbednu isporuku putem svih vidova transporta.

Srbija je 2009. godine dobila dva osnovna zakona kojima se uređuje ova oblast: Zakon o hemikalijama i Zakon o biocidnim proizvodima, koji su u trenutku donošenja bili usaglašeni sa evropskim standardima. Iz tih zakona, proizašlo je i 29 podzakonskih akata.

Zakon o hemikalijama je u velikoj meri usklađen sa Uredbom o registraciji, ocenjivanju, izdavanju odobrenja i ograničenju hemikalija EC 1907/2006 (Registration, Evaluation, Authorisation and Restriction of Chemicals - REACH[1]), kao relevantnim evropskim propisom iz ove oblasti. Zakonom o hemikalijama uređuju se:

-        integralni registar hemikalija i registar hemikalija koje su stavljene u promet;

-        klasifikacija, pakovanje i obeležavanje hemikalija;

-        ograničenja i zabrane proizvodnje, stavljanja u promet i korišćenja hemikalija;

-        uvoz i izvoz određenih opasnih hemikalija;

-        dozvole za obavljanje delatnosti prometa i dozvole za korišćenje naročito opasnih hemikalija;

-        integrisano upravljanje hemikalijama;

-        stavljanje u promet detergenata;

-        obaveze savetnika za hemikalije;

-        sistematsko praćenje hemikalija;

-        dostupnost podataka;

-        nadzor i druga pitanja od značaja za upravljanje hemikalijama.

Zakon o biocidnim proizvodima ima za cilj da osigura da biocidni proizvodi plasirani na tržište Srbije budu dovoljno efikasni da unište ili kontrolišu štetne organizme, a da ne predstavljaju neprihvatljiv rizik za ljude, druge organizme i/ili životnu sredinu. Relevantna evropska direktiva za ovu oblast je EU 528/2012.

Pored toga, Srbija je ratifikovala više međunarodnih sporazuma koji imaju za cilj da smanje uticaj hemikalija na zdravlje ljudi, kao i da obezbede efikasno upravljanje hemikalijama:

-        Konvenciju o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja, upotrebe i uništavanja hemijskog oružja (Chemical Weapons Convention - CWC);

-        Bazelsku konvenciju o kontroli prekograničnog kretanja opasnog otpada i njegovog odlaganja (Basel Convention);

-        Roterdamsku konvenciju o postupku davanja saglasnosti za opasne hemikalije i pesticide u međunarodnoj trgovini (Rotterdam Convention);

-        Stokholmsku konvenciju o dugotrajnim organskim zagađujućim supstancama (Persistent organic pollutants - POPs) (Stockholm Convention);

-        Minamata konvenciju o zaštiti ljudskog zdravlja i životne sredine od štetnih efekata žive (Minamata Convention on Mercury);

-        Strateški pristup međunarodnom upravljanju hemikalijama (Strategic Approach to International Chemicals Management - SAICM);

-        Protokol o zagađivačima vazduha iz Geteborga (Gothenburg Protocol);

-        Parmsku deklaraciju o životnoj sredini i zdravlju u evropskom regionu (Parma Declaration on Environment and Health)[2];

-        Globalni akcioni plan za sprečavanje i kontrolu nezaraznih bolesti (Global Action Plan for the Prevention and Control of NCDs 2013-2020);

-        Akcioni plan za životnu sredinu za decu i Akcioni plan za zdravlje za Evropu (Children's Environment and Health Action Plan for Europe – CEHAPE) i drugi.

Pomenuti Globalni akcioni plan ima za cilj da se spreče bolesti koje proizlaze iz hemijske, biološke i fizičke sredine. Iako su svi ovi procesi vođeni brigom o zdravstvenim problemima, veza sa nezaraznim bolestima nije još uvek eksplicitno utvrđena. Najpoznatije nezarazne bolesti čije je poreklo u vezi sa radnim mestom i koje su u vezi sa izlaganjem opasnim hemikalijama su hronične respiratorne bolesti, različiti kanceri, kožne bolesti, bolesti krvnog sistema i neurološki poremećaji. Jedna grupa hemikalija kojima se ovi efekti mogu pripisati su endokrino disruptivne hemikalije (Endocrine Disrupting Chemicals - EDCs). Do sada je poznato oko 900 hemikalija koje su okarakterisane kao EDCs. Njihov kombinovani efekat može biti kumulativan, tako da izlaganje nekolicini različitih hemikalija u malim dozama, koje same po sebi ne mogu da izazovu neželjene efekte, može dovesti do neželjenih efekata usled kumulativne izloženosti.

Osnovni cilj celog sistema koji se bavi hemikalijama i njihovim uticajem, je unapređenje nivoa zaštite zdravlja ljudi i životne sredine od opasnosti i rizika vezanih za korišćenje hemikalija. Ovi propisi, između ostalog, sadrže odredbe koje se odnose na supstance koje izazivaju zabrinutost (Substances of Very High Concern - SVHC) koje propisuju dodatne obaveze i mere zaštite za ove supstance u odnosu na druge hemikalije.

 

Supstance koje su definisane kao SVHC u skladu sa REACH Uredbom (Izvor)

Informacije o opasnosti hemikalije koja je procenjena u postupku klasifikacije, kao i o odgovarajućim merama predostrožnosti, komuniciraju se preko elemenata obeležavanja na etiketi i svaka opasna hemikalija mora biti adekvatno obeležena. Elementi obeležavanja kao što su piktogrami, odgovarajuće oznake i tekst koji ukazuje na opasna svojstva hemikalije se moraju prikazati na etiketi (ambalaži).

Ranije je većina zemalja imala sopstvene sisteme za klasifikaciju i obeležavanja, međutim na svetskom tržištu hemikalija pojavila se potreba za jedinstvenim sistemom klasifikacije i obeležavanja sa ciljem da svi potrošači hemikalija širom sveta budu na isti način informisani o opasnostima, kao i da se pri tom olakša trgovina hemikalijama. Inicijativa da se na globalnom nivou ujednače kriterijumi i pravila za klasifikaciju i obeležavanje hemikalija pokrenuta je na konferenciji Ujedinjenih Nacija (UNCED), 1992. godine, a prva verzija Globalno harmonizovanog sistema za klasifikaciju i obeležavanje hemikalija (Globally Harmonized System of classification and labelling of chemicals - GHS) publikovana je 2003. godine. Delegacija Srbije aktivno učestvuje u radu GHS potkomiteta od 2008. godine, dok se na na tržištu Srbije na etiketama svih proizvoda koji su stavljeni u promet nakon 1. juna 2015. godine koriste isključivo elementi GHS obeležavanja.

 

Značenje različitih GHS piktograma za klasifikaciju i obeležavanje hemikalija (Izvor)

Hemikalija koja je klasifikovana po GHS i višejezično obeležena može se plasirati na tržište različitih zemalja bez potrebe za izradom različitih etiketa.

 

Implementacija GHS širom sveta (Izvor)

Pored piktograma koji se dodeljuju u postupku klasifikacije, na etiketi se moraju navesti i naziv, adresa i telefon snabdevača kao i ime i identifikacioni broj hemikalije.

 

Primer obeležavanje hemikalije (Izvor)

Pored nadležnih organa odgovornih za uspostavljanje i održavanje sistema za upravljanje hemikalijama, odnosno za sprovođenje odgovarajućih propisa, značajne obaveze i najveću odgovornost za bezbednost hemikalija i proizvoda koji ih sadrže imaju proizvođači, uvoznici i distributeri ovih proizvoda.

Ministarstvo zaštite životne sredine osnovalo je web sajt „IPOHEMˮ, gde potrošači mogu da se informišu o najopasnijim hemikalijama sa kojima svakodnevno dolaze u kontakt.



[1] REACH je stupio na snagu 1. juna 2007. godine i odnosi se na sve hemijske supstance, ne samo one koje se koriste u industriji već i na one iz svakodnevnog života. Uredba stavlja teret dokazivanja na kompanije koje kako bi poslovale u skladu sa propisima, moraju da identifikuju i upravljaju rizicima vezanim za materije koje proizvode i stavljaju na EU tržište. Kompanije moraju da dokažu Evropskoj agenciji za hemikalije (ECHA) da se supstanca može bezbedno koristiti, kao i da obaveste potrošače o merama za upravljanje rizikom. Ako se rizicima ne može upravljati, vlasti mogu ograničiti upotrebu materija na različite načine. Na duge staze, najopasnije supstance treba zameniti manje opasnima.

 

[2] Jedan od najvažnijih rezultata parmske konferencije je taj da su zemlje Istočne Evrope, Kavkaza i Centralne Azije (EECCA) priznale u tekstu deklaracije da je azbest kancerogen. U više od 15 zemalja iz ovog regiona, azbest je najčešći građevinski materijal.